U filmu Jorgosa Lantimosa Alps (2011) jedna agencija iznajmljuje glumce ožalošćenim porodicama koje su izgubile svog člana, da bi u periodu tugovanja popunili tu fizičku prazninu koja ostaje u domovima nakon što neko premine, i samim tim, na neki način popunili bar majušni deo praznine u duši. Glumci dolaze na svoje radno mesto, u porodicu koja je nedavno sahranila najbližeg i provode vreme sa ožalošćenima, glumeći preminulog u svakodnevnim životnim situacijama i rutinama. Dosta bizaran film, pomislila sam pre desetak godina kad sam ga prvi put gledala. Ali svi Lantimosovi filmovi su takvi. Veoma bizarni i veoma realni, čak i kad su u domenu potpune fikcije. Oni govore o najdubljim ljudskim istinama i nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Taj film sam smestila u neki folder u svojoj glavi, kao specifičnu i izdvojenu priču, ne sluteći da će, u godinama koje dolaze, ta priča u svojim različitim modalitetima, postati opšteprisutna u jednom tehnološki naprednom svetu kome manjka životnih sadržaja.
Moderni čovek veliki deo svog vremena provodi pred ekranom, u virtuelnom svetu, a to mu direktno umanjuje količinu vremena provedenog u opipljivom iskustvu. Brzina internet komunikacije, instant feedback putem lajkova i komentara, na mnogo lakši i jednostavniji način izazivaju u nama emocije, nego što je to moguće u oflajn svetu. U oflajnu se emocije oblikuju sporo i postupno, sadržaji koji ih kreiraju nisu dostupni pomoću jednog klika i zapravo moraš da se potrudiš da nešto doživiš da bi nešto osetio. To na internetu nije neophodno. Ipak, svi sadržaji koji dolaze na taj internet, jesu sadržaji oflajn sveta. Ta okolnost ne ide internet zavisnicima na ruku. Jer oni imaju sve manje sadržaja, a u svojoj navučenosti na instant emocije, trebaju sve više i više poticaja. U tom procepu se događa kriziranje za contentom koji bi doneo lajkove, koje sve češće rezultira krađom tuđeg contenta da bi se žeđ za lajkovima utolila. Neka žena je nedavno krala fotografije mojih ručkova i predstavljala ih kao svoje, a onda mi se dosta ljudi povodom toga javilo sa svojim, ništa manje nastranim anegdotama. Neka žena je krala slike tuđih unuka pa ih objavljivala kao svoje. Jednom davno na Tviteru neki nabildovani lik je ukrao hrpu mojih ljubavnih tvitova i predstavio ih kao svoje. Sve to me podsetilo na ovaj Lantimosov film. Ljudima fale komadi vlastitog iskustva, pa „pozajmljuju“ tuđe da bi se osećali dobro. Da sam dovoljno pametna za biznis, otvorila bih već neku prodavnicu internet contenta, jer to je ono što danas ljudima treba. Internet je posrkao oflajn iskustvo, ljudi kriziraju za notifikacijama i reže kao gladni psi.
Pre neki dan gledala sam emisiju koja govori o agenciji u Japanu koja iznajmljuje glumce za razne porodične uloge. Jedna starica čiji se sin nikad nije oženio, želela je da ima iskustvo provođenja vremena sa svojom snahom, pa su ona i sin iznajmili glumicu koja ide u šetnje sa njima, na izlete, gura bakicu u kolicima i čavrlja o svakodnevnim temama. To nije film, to stvarno postoji. Japanci su uvek bili napredni i znali da se iskrenije suoče sa ljudskim slabostima i pošatima modernog vremena. Ako ništa drugo, veoma su praktični i prepoznali su taj neispunjen prostor u ljudima, emocije koje vape da budu probuđene. One su u nama kao neka mrtva masa koja nas pritiska i traži svoje aktualizovanje. Nije više sramota reći „nemam život“, retko ko ga ima. Japanci su to priznali sami sebi i žele da bar odglume ono što nemaju. Jer ta gluma nije ništa. Ona je od reči, pokreta, pogleda, mirisa, bivanja u prostoru sa nekim. Ona je poput rituala koji opevavaju neka davna iskustva. S jedne strane, to je potpuno bolesno, a s druge strane je zdravo. Bolesno je jer se gradi jedan simulakrum života bez realne povezanosti, bez odnosa koji je dubok i pravi. A zdravo je biti tako otvoreno iskren prema sebi, pa priznati šta ti tačno fali i šta ne možeš da imaš. Ima u tom iznajmljivanju glumaca neke duboke pomirenosti sa gubitkom i brige za nas same i izlaženje na kraj sa vlastitim emocijama. Kako u Lantimosovom filmu, tako i u japanskoj realnosti. Za razliku od njih, ovi ljudi sa interneta glume da su neko drugi na jedan mnogo konfuzniji, neurotičniji i lopovskiji način. Kao prvo, nikome ne plaćaju za usluge, kao drugo, nisu do kraja svesni svojih praznina i često lažu sami sebe, kao treće, oni nisu subjekti koji upravljaju situacijom, njih taj kontekst melje.
Ali jedno je svima njima isto: spektar zadatih osećanja koja gone čoveka da budu otelotvorena u iskustvu, dok iskustvo ne pruža zadovoljavajući feedback. Onda se čovek trudi da kreira avatare uzročnika određenih osećanja i na taj način, kroz igru istine i laži, prevari sopstveno srce i navede ga da se oseća onako kako čoveku prija.
Dokle smo spremni da idemo u tom kreiranju avatara našeg emocionalnog života? Da li nas to vodi u jednu novu eru u kojoj određena vrsta laži postaje legitimna i isceljujuća, u kojoj će čovek simulacijom života moći da upravlja svojim osećanjima? Nije to ništa strano ljudskoj vrsti. One sadržaje koje onlajn život oduzima savremenom čoveku i osiromašuje ga za iskustvo, nekim starijim generacijama oduzimale su zabrane, praznoverja, strahovi i tabui. Uvek je bilo nekog nerealizovanog tanka emocija koje je određena kultura ostavljala iza svojih filtera. Još od plemenskih zajednica ljudi koriste ceremonije, rituale, maske, simbole, da se oslobode viška osećanja, ali i da izazovu određena osećanja. Stvaranje i konzumiranje umetnosti takođe pripada toj praksi. Ta praksa se razvojem civilizacije kultivisala i ogoljavala, psihoanalizirala i dekonstruisala. Danas je imamo ogoljeniju i banalniju nego ikada. Nema više slojeva koje bismo joj mogli skinuti. Onaj Japanac je priznao sebi da je u vrednosnom sistemu svoje porodice i svoje okoline, on jedan potpuni luzer. Priznao je to pred svima, samim tim što je unajmio glumicu da mu bude žena. On zna da niko ne misli da mu je to prava žena. Ali to ga i ne zanima. Zanima ga mala topla laž na kojoj će on i njegova stara majka, tu i tamo ugrejati srce.
Komentari