Nijedan kalup građanskog života mi ne odgovara. Ni u jedan ne mogu da se smestim. Svuda mi nešto štrči, preliva, žulja. Zamišljam sve te beskonačne oblike i nijedan nije moj. Nijedan mi ne daje slobodu da se ispoljim cela. A opet, primorana sam na život u njima, ako želim da budem društveno biće. Zato i nisam društveno biće. Ne sviđa mi se što sam morala da se razvedem od jednog muža da bih se udala za drugog. Posmatrala sam tu građansku nužnost kao anomaliju svemira, kao agresiju nad mojim životom. Ja ih volim obojicu i mogla sam da imam dva muža, šta je problem? Taj glupavi civilizacijski bezobrazluk me je primorao da golim rukama počupam krvne žile kojima sam srasla za prvog muža, da se rastanem od njega, iako to nisam htela. Samo zato što volim i drugog. Primorana sam da biram između dve ljubavi. Zašto bi iko bio maltretiran takvim biranjem? Zašto ljubav ne može da bude prirodna, kompleksna, cela? Možda ću jednog dana da zavolim ženu. Možda ću u 45. godini poželeti da rodim dete. Možda volim da mnjackam za stolom i ne poštujem dres kodove. Možda nemam nikakvih ambicija i ne želim da se „ostvarujem“ ni u jednoj „ulozi“. Možda moje samopouzdanje ne zavisi od uspeha. Možda se moja ispunjenost ne realizuje kroz spoljašnje ciljeve.
Sve je to lako reći sada, kad sam odrasla zrela žena čiji život obuhvata iskustva rađanja i smrti, odricanja i žrtve, rastanka i rizika, prijateljstava koja se pale i gase, kad pogledom mogu da obuhvatim svet i definišem sebe u odnosu na njega. U detinjstvu je to neuporedivo teže. Ne znaš ništa o sebi ni o svetu. Samo osećaš da nešto ne štima, da ne klikćeš ni sa čim, da ne naležeš ni na jedan kalup, da si pogrešan. I najčešće svališ krivicu na sebe. Tako se postaje delikvent. Neki u toj delikvenciji propadnu, nastradaju ili ostanu zauvek, a neki je prežive. Ja sam preživela.
Uz mnoštvo drugih svojih mentalnih nepodobnosti, tokom čitavog detinjstva sam bila i vegeterijanac, a da to nisam ni znala. Jednostavno nisam jela meso. Bilo mi je odvratno. Nije mi bilo žao životinja, ispod mog prozora u selu bezbroj puta je iz dubine zadnjih papaka vrištala svinja dok je kolju i znala sam da je kolju i bilo mi je svejedno. Deca na selu oguglaju na te zvuke životinjskih smrti. Kokoška koja skače po dvorištu nekoliko sekundi nakon što joj se sekirom otfikari glava. Ništa od toga me nije nateralo da počnem da sažaljevam životinje. Ali tekstura i ukus mesa su mi bili odvratni. Svake godine smo išli na po desetak slava i par veselja i ja nigde nisam jela meso. Svi su me posmatrali kao vanzemaljca. I svaki put se komentarisao moj „čudni“ način ishrane. Pored ovala jagnjećeg i prasećeg pečenja, ja bih izabrala pečenu papriku i parče sira. Od malih nogu je osećaj nepripadanja moje najprirodnije i najintimnije određenje. Svi „oni“ jedu meso, samo ja jedem papriku i sir. Svi oni uživaju u toj muzici koju sam mrzela, imala sam utisak da mi grebe uši i izaziva mučninu. Svi oni imaju iste kuće, iste stanove, isti nameštaj, iste kuhinje i dnevne sobe, a ja čitav taj njihov svet doživljavam kao nešto iz čega ću jednog dana pobeći. Maštam o kućama kakve niko nema, o okruglim zidovima, o terasama u dnevnoj sobi, o sofama u kupatilu. Šijem svoje haljine, pravim sebi cipele, dizajniram nakit, radim sve što je u mojoj moći u tom trenutku, da se oduprem pristajanju na bilo koju zadatost okruženja. Sve ću stvoriti od nule i biću spremna za onaj veliki svet koji me čeka.
Ispostavilo se da nema tog velikog sveta. Svet je mali, malograđanština je svuda, ljudi žive po ugledu na druge, ostavljaju jednog muža da bi se udali za drugog, nema slobode nigde osim u ponekoj glavi i isključivo u ponekoj glavi. Nema slobode ni kod konzervativnih ni kod avangardnih, ni kod levičara ni kod desničara, ni kod zanatlija ni kod umetnika. To je stvarno tužno, ali navikne se čovek. I mnogo je lakše kad shvatiš da nije do tebe, da nisi pogrešan, samo si rođen slobodan. Shvatiš u nekom trenutku da je život previše kratak da bi se stalno ljutio. Počneš da uživaš u mesu, ako je baš dobro spremljeno. Nađeš u onoj muzici, koju si kao dete prezirao, malo sevdaha, malo strasti, malo kempa, malo ironije, malo autentičnosti i svidi ti se, ako je baš dobro napravljena. Stisneš petlju pa proliješ deset litara krvi za onim kojeg voliš, jer onog drugog možda voliš malo više. Psuješ s vremena na vreme sve po spisku što svet nije slobodniji, opušteniji i bogatiji mogućnostima, ali na kraju zagrliš i taj svet. Da je mogao da bude bolji, bio bi. Ovo je najbolje što smo, svi zajedno, mogli. Nisam ja neka balava razmažena klinka koja će celog života da kmeči, prvo zato što ona nije dorasla svetu, pa posle zato što svet nije dorastao njoj. Svet nije savršen, ali ako si pametan i ako voliš sebe, ako ceniš život koji ti je dat, naći ćeš način da živiš u tom svetu, a da to ne bude pogubno po tebe. Naći ćeš bezbroj malih smislova, bezbroj malih lepota, naći ćeš sebe i u sebi beskraj. I opet nekako budeš srećan što si se rodio slobodan. Ne dešava se to često. Pa i uz svu samoću i prokletstvo koje sloboda nosi, ne bih je dala ni za šta na svetu.
***
Ovo nije tekst o konformizmu, pristajanju i indiferentnosti. Ja sam za revoluciju i borbu. Za beskompromisnu odbranu autentičnih ideja koje ponekad prkose celom svetu. Ja sam za menjanje sveta.
Međutim.
Revolucije se ne događaju svaki dan. Borba ne okupira svaki naš trenutak. Akcija menjanja sveta nije full-time job. U međuvremenu moramo dati sebi priliku da živimo, da volimo, da se radujemo, da uživamo. Da oprostimo svemiru što nije savršen. Da se odmorimo pred sledeću borbu.
