Ne moramo svi da budemo mršavi. Zaista ne moramo. Nismo svi isti. Imamo drugačije konstitucije, drugačije metabolizme, drugačije gene. Znam mnoge punačke ljude koji vode aktivan poslovni, društveni, ljubavni život i uživaju u tom životu, a znam i neke prepečene od mršavosti koji su stalno nezadovoljni i mlitavi duhom kao mrtva puvala. Mršavo telo nije garancija ničije sreće. Svako od nas ko uporno želi da smrša, misleći da će to da mu reši sve životne probleme, neka dva puta razmisli. Ma dvadeset i dva puta neka razmisli – da li je debljina njegov glavni životni problem ili je to posledica nekih drugih životnih problema. Postoje ljudi koji bi prema čitavom svom psihofizičkom profilu trebalo da su mršavi: nemaju gojaznost u genima, bili su mršavi kao deca, imaju normalan metabolizam, itd. ali iz nekog razloga gomilaju kilograme kao štit od onoga što ih u dubini duše muči. Kilogrami kao izgovor da ne živimo, jer se bojimo života i onoga što on nosi. Kilogrami kao kazna koju smo odredili sebi. Takav primer debele devojke sam bila ja.
Postoje, s druge strane, ljudi koji su oduvek bili bucmasti, koji su oduvek voleli da jedu, kojima je to u prirodi i ne proizlazi iz nekog psihološkog baga. Takvi ljudi treba da budu kakvi jesu, da vole sebe takve kakvi jesu i da uživaju u životu. Savremeni standardi ženske lepote blagonaklono gledaju na obline, za razliku od okrutnog vremena u kome sam ja odrastala. Sve dok se ne radi o nekoj morbidnoj gojaznosti koja ozbiljno narušava zdravlje i kvalitet života, niko nema prava da nam sugeriše kako bi trebalo da izgledamo. Ja obožavam kad vidim puniju ženu koja dobro nosi svoje kilograme, koja vodi računa o sebi, zna da se obuče, ima stila i zadovoljna je sobom. Za takvom ženom se uvek okrenem na ulici, jer me oduševi.
Priča o mršavljenju nije priča o idealnoj dijeti, o kombinaciji namirnica, o treninzima koji sagorevaju salo. To je pre svega priča o suočavanju sa sobom, prihvatanju sebe i načinu da zavolimo sebe. Nije dovoljno da vam uspe jedna dijeta, da biste za sebe pomislili da ste kompetentni da govorite o mršavljenju kao temi. Mene ne zanimaju pojedinačne dijete, pojedinačna mršavljenja i gojenja. Uspela sam da smršam bezbroj puta, pa sam se opet vraćala na staro. To što sam u tim trenucima bila mršava, nije me kvalifikovalo da držim lekcije o zdravom životu, vitkom telu i sreći. Ni sada mi nije namera da držim lekcije. Kao što sam rekla u prethodnom delu, ja vam ne mogu dati rešenja, morate sami da ih nađete. Ja mogu jedino da vam ispričam svoju priču i udelim neke savete za koje smatram da bi meni bili dragoceni, da je imao ko da mi ih udeli onda kad sam bila u problemu.
28 godina se bavim ovom temom. 28 godina razmišljam, učim i formiram stavove o ovome. Posmatram fenomen poremećaja u ishrani iz prvog lica, iz najbliže moguće pozicije i kroz vremenski period koji traje skoro tri decenije. Prošla sam kroz sve kroz šta jedna osoba sa tim problemom može da prođe. Kroz bulimiju, anoreksiju, stid, krivicu, strah, depresiju, usamljenost, autodestrukciju, očaj. Ali i kroz isceljenje, ljubav, oslobađanje, vraćanje sebi, samoprihvatanje, mir. Taj proces je trajao godinama. To se ne rešava za mesec ili dva. Zato kažem da je nekoliko kolumni malo, da bi možda trebalo da napišem roman o mršavljenju u koji bi stao celi moj život. Možda i hoću jednog dana.
U prethodnom delu sam se dotakla problema gladi. Govorila sam o strahu od gladi i nesigurnostima koje taj strah izaziva u glavi onog ko se odvažio da drži dijetu. Već prvog dana dijete počinje borba između nas i gladi, a kada pomislimo da će ta borba morati da traje još 30, 60 ili 90 dana, tj. da će na neki način trajati zauvek, budemo li želeli da održimo željenu kilažu, u samom startu se osećamo kao gubitnici, kao mučenici i kao neko ko je nemoćan da se izbori sam sa sobom. Evo mog rešenja za taj problem.
Prvo, odaberite zdravu dijetu koja se bazira na raznovrsnoj ishrani. Niko ne može da istraje u dijeti poput onih koje sam ja držala kao tinejdžerka. Jedna jabuka dnevno. Kesica grisina dnevno. Bilo koji vid ekstremno restriktivnih dijeta. Čak i ako si čelične volje, pa izdržiš određen broj dana, na kraju ćeš se slomiti i nakon toga sledi prežderavanje, vraćanje svih kilograma koje si izgubio i još veći očaj. Dakle, prvo pravilo je: ne držite sumanute dijete.
Drugo, čak i tokom zdravih, izbalansiranih dijeta vi ćete osećati glad. Ne onakvu glad kao kad jedete jabuku na dan, ali ipak glad koja nije prijatna i koja može dovesti u iskušenje. Šta radimo sa takvom gladi? Čekamo da prođe. Osećaj gladi koji u određeno doba dana postane intenzivan nije nešto što se nužno rešava unošenjem hrane. Glad je prolazna. Sačekajte kritičnih pola sata-sat, kad glad dostigne vrhunac, pijte vodu, skrenite misli i posle toga više nećete biti gladni. Rvanje sa glađu ne traje celi dan, ne traje mesec dana ili dva meseca. Ono traje sat vremena dnevno, kad glad dosegne svoj pik. Naši orgnizmi su tako naštelovani da se alarm gladi pali i gasi. Jer ona nije ništa drugo do zvono koje nas upozorava da je gorivo na rezervi. To je evolucionistička funkcija gladi. Od tog alarma se ne umire, on se ugasi nakon nekog vremena, pusti nas da dođemo do hrane, dozvoli nam da se snađemo, da lovimo, uberemo plodove, sakupimo jaja, pomuzemo koze. Glad je dobar osećaj. U trenutku kad osetite glad, kad vam je gorivo na rezervi, organizam se prebacuje na drugo gorivo, na masne naslage i tada se kilogrami tope. Ne možete da smršate ako ne osećate glad. Dijete u kojima ste stalno siti ne postoje. Ali ta glad je prolazna i ima svoju minutažu. Ne treba je se bojati, ona ne okupira dan, niti okupira život.
Ono što je meni došlo kao prosvetljenje, nakon dugogodišnjeg rvanja sa problemom gladi, bila je jedna prosta misao koja glasi: sutra ću opet jesti. Možda zvuči smešno i naivno, ali tokom svih jo-jo dijeta koje sam držala, tokom svih paklenih nadmudrivanja sa svojim telom i strahovanja od ogromne gladi, koju sam projektovala na svoju budućnost od prvog dana dijete, ja sam u svakom pokušaju da smršam videla samo glad i ništa više. Ta glad se protezala ispred mene kao beskonačna pustinja kojoj nije bilo kraja, obeshrabrivala me, demoralisala i bacala u depresiju. Želim vitko telo, ali želim i sladoled, čokoladu, topli hleb… Frustracija nikla iz gladi je bila ogromna i trajala godinama, a onda mi je jednog dana prosto svanulo: sutra ću opet jesti. Kada sam počela sa uravnoteženim zdravim dijetama koje ne isključuju nijednu vrstu namirnica, već samo ograničavaju količinu, otvorio mi se potpuno novi vidik. Prestala sam da budem mučenica, žrtva i robinja gladi. Sutra ću jesti. Poješću dve štangle čokolade ili fini kolač, poješću parče pice, poješću šta mi srce hoće. Ali ne sad. Sada ću da istrpim ovu glad, a sutra me čeka hrana. I prekosutra. I svaki naredni dan. Odjednom se moja budućnost iz dehidrirane pustinje gladi pretvorila u lepu zelenu baštu. Glad više nije bila džinovska neman koja mi okupira život. Hrana je bila svuda oko mene i činila je da se osećam sigurno, stabilno, bez straha od slamanja i neuspeha. Pomisao da ću sutra jesti me radovala i bodrila da pobedim trenutnu glad. Hrana mi nije zabranjena, samo ne moram sve da pojedem danas, mogu da ostavim nešto za sutra. Više nije postojala dilema „hoću li umirati od gladi ili ću nešto pojesti“, već „hoću li jesti umereno ili ću se obžderavati“. A te dve dileme su nebo i zemlja.
Ako želite da vam dijeta uspe, ona mora da bude zdrava, uravnotežena, da vam veći deo dana drži sitost, da vam kadkad obraduje dušu malim slatkišem i da vam da mentalnu snagu da prebrodite trenutke gladi. Jer glad se u takvoj dijeti svodi na trenutke, koji prođu. A to zaista nije teško. To može da bude teško samo nekome ko ima dublje emocionalne probleme, ko sabotira sebe i namerno ne želi da smrša. Ali o tome ću u nekom narednom nastavku. Bez emocionalnog tereta, mržavljenje je mačiji kašalj.
U savremenom društvu, pogotovo na zapadu gde se masovno jede jeftina brza hrana koja je dostupna na svakom koraku, ljudi su zaboravili šta je glad. Neki nikada nisu iskusili taj osećaj. Gledajući stotine emisija o gojaznim ljudima u Americi i njihovim pokušajima da smršaju, videla sam dosta slučajeva gde čovek, suočen sa iskustvom gladi, biva prepadnut i opisuje taj novi osećaj kao simptom neke bolesti, a onda u razgovoru sa nutricionistima i psiholozima, shvati da je to glad i da ima iskustvo gladi po prvi put u životu.
Dobro je da ponekad osećamo glad. To je dobro za našu vitalnost, za našu liniju, a naučna otkrića zadnjih par decenija, koja su japanskom naučniku Yoshinori Ohsumi donela i Nobelovu nagradu 2016. za fiziologiju ili medicinu, za dostignuće otkrića mehanizama autofagije, otkrila su nam da gladovanje igra veliku ulogu u podmlađivanju organizma i prevenciji bolesti. U trenucima gladi, naš organizam ne samo da sagoreva masne naslage, već i ćelijski otpad nastao od disfunkcionalnih ćelijskih komponenti, čije gomilanje u telu može biti uzrok mnogih ozbiljnih bolesti.
Zagrlite svoju glad, ona je dobra po vas. Ali, kao i sve drugo u životu, i u njoj treba imati mere. Umereno dozirana glad, pored koje možete normalno da živite, koja vam ne isisa svu snagu, volju i motivaciju. Glad kao jedna prepreka u toku dana koju ćete uspešno preskočiti i nastaviti dalje. Dobro omeđena, kontrolisana i pripitomljena glad. To je prvi i osnovni uslov koji morate ispuniti ako želite da smršate zauvek.
Vidimo se sledeće subote!
