Devedesetih godina u Srbiji, bila je popularna reklama za preparat za mršavljenje, koji se zvao Biomed 4. Na toj reklami jedna, kako bismo danas rekli, žena sa oblinama, pokušava da uđe u prepun autobus, ali ne može da stane zbog svog volumena. U poslednjem trenutku umesto nje u autobus ulazi mršavica i dobacuje ovoj obloj, koja je ostala na trotoaru: “Da si Biomed 4 pila, u autobusu bi bila!“
Šta je ta reklama poručivala svima nama koje smo bile deblje nego što bi „trebalo“? Da smo za sve neuspehe u životu same krive, jer smo debele. Da ko nas jebe, jer smo debele. Da svaka šuša sme da nas proziva i izruguje nam se, jer smo debele. U takvo vreme sam ja odrastala. Niko nije imao problem sa tom reklamom. Ona je ljude sa viškom kilograma tretirala isto kao što ih tretira i ostatak sveta – na nekorektan, ponižavajuć način. A mi smo mislili da to i zaslužujemo. I nismo imali izbora, nego da kupimo jebeni Biomed 4.
Imala sam 16 godina i deset kilograma više, nisam znala ništa o hrani, ništa o dijetama, ništa o bulimiji i anoreksiji, ništa o zdravom životu. Mislila sam, kao i mnogi drugi, da postoji neka čarobna formula za mršavljenje i krenula u potragu za Svetim gralom mršavosti. Kupila sam (pazi sad): papuče za mršavljenje, trenerku za mršavljenje, sapun za mršavljenje, masažer za mršavljenje, tablete za mršavljenje, čaj za mršavljenje, minđuše za mršavljenje i naravno, Biomed 4. Samo još sliku Alana Čumaka nisam prislonila na stomak da mi topi salo. „Najbolje“ i najsmešnije bile su minđuše za mršavljenje, koje su delovale po principu (to sam ja zaključila, nije bilo nikakvog priloženog uputstva o načinu delovanja) – toliko te stisnu da ti uši pomodre i zaboli te glava, pa ti nije ni do života, a kamoli do jela. Nosila sam to par dana pa sam bacila, jer mi je nekako ipak bilo bitnije da zadržim uši na glavi, nego da smršam po svaku cenu. Naravno da su svi ti proizvodi bili apsolutna prevara, bezobrazluk, lopovluk, krađa od očajnih ljudi i da sam se posle uviđanja da ne deluju okretala uvek istom: starom dobrom gladovanju. Načini na koje sam se izgladnjivala bili su surovi, jer sam mislila da je tako najbolje. Jedna kesica čipsa na dan. Jedna jabuka na dan. Među nama tinejdžerkama uvek bi kružio neki lokalni mit kako je tamo neka drugarica naše rođake smršala baš na taj i taj način. Sećam se i Nulte dijete. Tri dana bez hrane. Piješ samo prokuvanu vodu.
Mene je majka rodila zdravu kao dren. Nikad u životu, otkad znam za sebe, nije mi se zamantalo u glavi, nikad nisam povraćala, nikad mi nije krenula krv na nos, imala sam krvnu sliku kao muškarac. Mogla sam da podnesem sve te torture izgladnjivanja bez problema. Moje zdravlje nije bilo narušeno. Ali razvila sam jedan strah koji me je dugo godina pratio i od koga mi je svaki pokušaj da smršam u startu izgledao nemoguć: to je strah od gladi. Koliko sam se plašila hrane, toliko sam se plašila i gladi. Šta god od ta dva da odaberem, ja nisam imala mir. Izgladnjivala sam se toliko da je to postajalo prava mentalna i fizička patnja. To nije bila obična glad, to je bio vapaj organizma da preživi. Kad bih računala koliko dana mi treba da smršam do željene kilaže (uvek je to bila neka nerealna cifra – deset kilograma za mesec dana) zamislila bih pred sobom mesec dana neizdržive gladi i već prvog dana mi se ta dijeta činila nesavladiva kao Himalaji. Ulazila bih u nju prepadnuta od onoga što me čeka. A to nije samo glad. To je i mogućnost da pokleknem, da ne izdržim, da se posle pet dana, kao i bezbroj puta pre toga, vratim obžderavanju i udebljam još više. Strah od gladi povlačila je strah od poraza i ta dva straha su me ispunjavala osećajem nemoći, osećajem da sam tu gde jesam, zarobljena u svom telu, i da ne mogu ništa protiv toga. Prošla sam bezbroj takvih ciklusa, bezbroj pokušaja, bezbroj slomova, gojila se i mršavila, u krug, u krug, u krug. Mama je bila uz mene sve vreme, uzdisala i brinula i plakala i molila se bogu svaki dan da me spasi tog pakla, pomagala mi je kako je znala i umela, ali to nije bilo dovoljno. Išla sam na psihoterapije, ali to nije bilo dovoljno. Ja sam mrzela samu sebe, mrzela sam što sam debeli luzer, vređala sam sebe, bila okrutna prema sebi. Kad bi neko rekao da sam elegantno popunjena, ispravila bih ga: „Nisam popunjena, nego DEBELA!“ Uvek sam govorila da sam debela, htela sam da svima stavim do znanja da ja ne zamazujem problemima oči i da sam samokritična i svesna svoje realnosti. Htela sam da im dokažem da nisam pička koja tetoši sebi i živi u samoobmani. Uvek sam bila sebi najveći tiranin, a u tom periodu sam sebe strašno uzela na zub. To je bilo najgore doba mog života. Ne ponovilo se.
U prvom delu ovog teksta rekla sam vam da mi je ova tema tako velika i značajna i da ne može da stane u jednu kolumnu. Ovo je tema o kojoj bih mogla da napišem roman. Ne želim samo da vam se žalim i da vam se ispovedam, mada znam da i to ima lekovit učinak na duše koje proživljavaju istu stvar. Želim da vam ispričam kako sam iz svega izašla i kako sam se spasila. Da vam dam neke opšte smernice, ali i konkretne savete koji mogu da vam olakšaju vaš put, iako vam ne mogu dati rešenje, jer rešenje svako mora da nađe sam za sebe. Ono što želim da vam poručim u ovom nastavku, jeste da sam ja bila najočajnija osoba na planeti i da sam bila sigurna da mi nema spasa. Gledala sam na svoju situaciju kao na nešto sa čime ću do kraja života morati da se borim, kao da je neka neman nalegla na mene i siše mi krv, a ja moram da je pripitomim i da se pravim da ne postoji, iako nikad neću moći da je eliminišem, jer poremećaji u ishrani se ne eliminišu, oni se samo stavljaju pod kontrolu. Ali to nije tačno. Ja sam moj poremećaj eliminisala. Ja već decenijama ne držim dijete, nemam potrebu za prejedanjem i nisam opsednuta hranom. Volim hranu onako kako sam je volela u detinjstvu, na neki zdrav i opušten način. Želim da vam kažem da je to moguće, koliko god godina imali i koliko god vam se problem činio nerešiv. Kad sam mogla ja, možete i vi. Verujte mi.
Vidimo se sledeće subote. Ispričaću vam sve šta i kako.
