Ja nisam bila bucko od malih nogu, a nisam bila ni mršava krakata svraka. U naše vreme su gojazna i pothranjena deca dobijala te diskriminišuće nadimke od vršnjaka. Na svu sreću, za razliku od moje mlađe tankonoge sestre koja je širokim pantalonama skrivala svoje čačkalice, da je dečaci ne bi zezali na povratku iz škole, bila sam prosečne građe i hrana mi nikad nije bila u fokusu. Nisam je obožavala, a nisam je ni izbegavala. Mogla sam da provedem celi dan, a da se ne setim da jedem. Mamina kuhinja mi se nije sviđala. Ona je bila mlada i tek upoznavala principe kulinarstva. Sećam se njenih zagorelih plehova, gumenih patišpanja, čudnih čorbica od zelja koje sam srkala kao da jedem močvaru. Vremenom je izrasla u solidnu kuvaricu i spremala mi ukusne zdrave obroke, ali mene je srce vuklo ka celofanima i šarenim amblažama. Volela sam slatkiše, one trošne Jaffe bez emulgatora, sa pobelelom čokoladom, koje se rune pod zubima. Male stvrdnute Eurokremove koje si mogao rukom da izvadiš iz kutijice i jedeš ih kao čokoladu. Užegli Smoki koji se lepio za zube kao žvaka. Sladolede iz Pekabelinog zamrzivača. Lotto kekse. Medeno srce tvrdo kao kamen. I Čunga-lunga žvake, najviše zbog sličica. Svi ti industrijski slatkiši stajali su na rafovima samoposluga 80-tih godina u Jugoslaviji, sasušeni i usahli, kao da čekaju na kupca već godinama. Ali mi nismo znali za bolje, voleli smo ih takve kakvi su.
Hrana za mene nije imala nikakvo meta značenje, nikakvu natprirodnu moć, magiju ili smisao koji prevazilazi ideju o prostom utoljavanju gladi. Nisam je mistifikovala, nisam žudela za njom, nisam je se bojala, nisam u njoj tražila utehu. Hrana je bila prosto hrana, bezopasna i obična, nešto o čemu se ne razmišlja. Takav odnos prema jednoj nasušnoj potrebi je najzdraviji moguć. Nažalost, kod mene nije potrajao dugo. Kad sam napunila četrnaest godina, sve se promenilo.
Upisala sam srednju školu i upoznala novu najbolju drugaricu. Bila je bucmasta, nosila je prugaste helanke, Air Max patike i mačkaste naočari. Smatrala sam taj njen stil skandaloznim. Trudila sam se da ga ignorišem kao nešto što će vrlo brzo, pod mojim uticajem, otići u istoriju i čega se više nikada nećemo sećati. Isto to sam želela i njenoj bucmastoj figuri. Da se istopi i nestane. Ja sam nosila motorsku jaknu, martinke i crne nokte. Nosila sam čarape do pola butina na vražje zgodnim dečijim nogama. Ona je pušila Lucky Strike i pričala o hrani kao niko do tad. Usne su joj bile sočne i svaka reč kojom je opisivala hranu izazivala je u meni želju da pojedem nju, njene usne, njenu glavu i to o čemu priča. Nisam bila ni svesna da dan po dan, lagano i nenamerno, postajem indoktrinirana jednom opasnom koncepcijom, koja hrani pripisuje nadznačenja i pretvara je u mit. Početak poremećaja u ishrani lingvističke je prirode.
Naravno, nije samo ona tu kriva. Krivi su bili moji hormoni, adolescentska lutanja, pušenje trave koja izaziva fiktivnu glad, pekare koje su u to vreme nicale po gradu kao pečurke i radile 24h, odvajanje od roditelja i samim tim od zdravih kuvanih obroka, moja sklonost ka džank fudu… Svašta se tu nakalemilo i doprinelo da u toku jednog polugodišta nabacim deset kilograma i zaratim sa hranom zauvek.
Telo mi se promenilo. Nisam više mogla da se identifikujem sa svojim izgledom. Doživljavala sam sopstveno telo kao drugost, kao nešto što mi ne pripada i čega želim da se oslobodim. To je jedan od najgorih osećaja na svetu – biti zarobljen u svom telu. Eto tako je počela moja mladost. Ako na to dodamo i sve ostale regularne brige i pitanja koja more jednog tinejdžera sklonog razmišljanju, jasno je da mi se život pretvorio u pakao. Taj pakao je trajao punih osam godina, dok nisam upoznala svoju prvu ljubav. On je uspeo da me „izleči“ na način na koji nijednom psihoterapeutu nije pošlo za rukom. Ali, o tom potom.
Kad razmišljam o tom periodu, osam godina mi zvuči malo. Jer, toliko sam patila i toliko su te formativne godine bile osetljive i bitne, da mi se čini da problem traje čitav moj život i da me određuje kao osobu. Istina je da sam veći deo života ipak provela mršava i pribrana, ali takođe je istina da u dubini duše nikad nisam prestala da budem ona mala bucmasta sa haosom u glavi.
Odavno već osećam potrebu da napišem ovaj tekst. Ali mi je tema toliko bitna i velika da sam to stalno odlagala. Osećam odgovornost da podelim to iskustvo. Možda će nekome pomoći. Meni je svaki savet bio dragocen, ali nije imao ko da me posavetuje. Moji roditelji nikad nisu imali poremećaj u ishrani. Psihoterapeuti su me tešili da nisam debela, a to me još više nerviralo i stvaralo osećaj bespomoćnosti. Vršnjakinje su mahom imale prirodno vitke mladalačke figure, ni one me nisu razumele. Živeli smo u svetu u kome je vladao trend heroin looka. Sa naslovnica modnih časopisa klatile su se kost-i-koža manekenke, mršave kao logoraši. Nikada pre ni posle toga ekstremna mršavost nije bila toliko na ceni. Ubrzo je došla Dženifer Lopez i svojom zadnjicom zaoblila ideal ženskog tela. Ali ja sam bila debela u najmršavije vreme i osećala se zbog toga kao beskonačni luzer. Bilo je tako grozno da sam želela da se ubijem. Problem sa težinom se urezao u moj život kao krater od meteora. Mnogo sam lutala, mnogo grešila i mnogo naučila na svojim greškama. Zato će ovaj tekst imati više delova. Ne može sve da stane u jedan. Imam svašta da vam kažem i ne želim ništa da preskočim.
Do sledeće subote. Isto mesto, isto vreme.
