Vraćala sam se sa plaže, nosila sam torbu punu mokrih peškira i suncobran na ramenu. Noge su mi bile teške, mrzela sam beskonačne riječke stepenice i taj dosadni put do kuće, kao da nakon celodnevnog plivanja izlazim iz rudarske jame. Pa još onih pet spratova bez lifta u našoj zgradi. Kad uđem u stan samo da se onesvestim. Dete je išlo par metara iza mene i nije prestajalo da priča i da pita, kao da mi na svaki olovni korak dodaje po jedan teg i skakuće po desetinama malih trampolina razapetih po mom mozgu. To je bio jedan od onih dana kad sam apsolutno nezahvalna na svemu i sve me nervira. Pretvorim se u vektor koji se kreće prostorom sa hiperfokusom na jedan jedini cilj kome sve drugo smeta. I ne vidim ništa oko sebe. Želim da stignem na vrh stepenica, to je sve. Drveće, parkovi, klupe, ograde, stopala ljudi sa kojima se mimoilazim spuštene glave, sve je to zamrljano i pomešano. „Požuri, Borise!“, govorim na svakih trideset sekundi i ne osvrćem se. Znam da je tu jer čujem permanentno: „Mama, blablablabla… mama, blablablabla… mama, blablablabla…“ „Borise, ućuti malo, molim te.“ On nastavlja da priča, da peva, da poskakuje i smeje se. Drago mi je da je tako veseo i bezbrižan. Samo kad bi malo manje pričao. Hodam i trudim se da zamaglim sve zvuke i boje jer ne mogu da podnesem stvarnost, njenu istovetnost, njenu dosadu, njeno ništa, želim da se pretvorim u metalnu kuglu koja se kotrlja ka vrhu. Odjednom sa neba neki zvuk mi se kao laso obmotao oko uha i povukao mi pogled na gore. Galeb raširenih krila krstari nebom i pušta isprekidan moćan krik slobode, vitalnosti, uživanja i spokoja. Svaki dan viđam galebove, sleću mi na balkon, prave gnezda na krovovima oko moje zgrade, stoje gordo i namršteno na dimnjacima, kao male skulpture, posmatraju grad. Dragi su mi, ali me ne fasciniraju. Galebovi k’o galebovi. Međutim, ovaj je bio drugačiji. On svojim krikom nikog nije dozivao, nije se žalio, nije najavljivao kišu. To je bio krik zadovoljne ptice koja je legla na vetar i pustila se niz nebo. Stala sam. Spustila sam torbu na zemlju. Pogledala sam u njega i duboko smireno udahnula, pa izdahnula. Kao da me je neko do tog trenutka bičem gonio uz stepenice i odjednom mi dao trenutak predaha. Osetila sam da mi se lice preoblikovalo u osmeh. Kakav savršen trenutak u životu jednog galeba. Baš mu je bilo dobro. Tu neokrnjenu punoću postojanja u sadašnjem trenutku, viđam ponekad u najlepšim umetničkim delima, ponekad u prirodi, ponekad je i sama doživim. Kao tog dana. Galeb je zakričao s neba kao nečiji glasnik, poslan da probudi uspavanu ženu koja se na povratku sa plaže pretvorila u vektor. Viknuo mi je odozgo „budi se!“ i ja sam kroz njegove oči videla koliko je lep dan i koliko je lepo drveće, kako se presijavaju ribe i kako mi koža miriše na more, kako su bistre oči mog deteta, kako imamo jedni druge i svu tu lepotu oko sebe, šta je tričavih dvesta stepenica, stepenice ne postoje, odjednom su nestale, a sve ono zamrljano se izbistrilo i zablistalo. Galeb je odleteo, a ja sam spustila pogled sa neba preko neke vile na obali koju poslednja dva leta vlasnici nikako da završe. Shvatila sam da su je završili, a da nisam ni primetila. Sviđa mi se kako su iskombinovali belu boju i drvene ograde na balkonima. Baš je lepo izgledala u istom kadru sa galebom, kao neki prizor sa razglednice, koji ne bih ni primetila, da me glas sa neba nije trgnuo iz nepostojanja.
