Baš sam se radovala zagrebačkoj promociji moje knjige, imala sam dobar osećaj i počeli su neki sunčani dani, razmišljala sam o prolećnim autfitima i uspešno i smireno se nosila sa bolom i nedostajanjem koje svakodnevno osećam kad pomislim na majku, počela sam ponovo da čitam, imam na stolu nekoliko započetih knjiga, vratila sam se filozofiji kao da hodam po nekom davno iscrtanom poligonu unutar mog mozga i to hodanje me smiruje, gotovo sve se harmonično rasporedilo i nekoliko dana sam živela taj sklad, a onda se vest o višestrukom ubistvu u osnovnoj školi zaletela u mene i srušila sve te uredno postavljene čunjeve. Više ništa nije bilo isto i sve sam mogla da dovedem u pitanje. Besmisao se uselio u najsitnije deliće stvarnosti, trebalo je preispitati svaki od njih iznova. Na primer, ta promocija knjige. Bavljenje poezijom. Pisanje poezije. Gde je tome mesto u današnjem svetu? Kakva je budućnost poezije i da li će tamo imati ko da je čita? Videla sam kako neki dečaci u komentarima na YouTubeu podržavaju masakr i kliču mu, posmatraju broj žrtava kao score na videoigrici. U kojoj realnosti žive ta deca? Delimo li mi istu realnost sa njima? Ima li poezije u njihovoj realnosti? Odjednom mi je izgledalo da nam je omladina generacija zombija kojima je neko iščupao srce. I cela sam uvenula na tu pomisao. Niti mi se više čitalo, niti mi se više mislilo, niti mi se imala promocija. Moj elan se rastvorio u gorčini.
Ali onda sam se setila nekih drugih iskustava i utisaka koje su na mene ostavila deca školskog uzrasta. Srednjoškolci u Užicu i srednjoškolci u Rijeci, deca koja organizuju književne festivale. Susret sa tom decom razbio mi je sve predrasude koje sam imala o današnjim tinejdžerima. Oni su pametni, radoznali, vredni, kreativni, načitani, poznaju bolje savremenu književnost od mene, pišu pesme, fotokopiraju knjige do kojih ne mogu da dođu, sarađuju, druže se, imaju osećaj za zajedničko i opšte. Oni isto žive u ovom vremenu i koriste moderne tehnologije, ali oni nisu zombiji. Oni su najvitalnija i najzdravija bića koja bacaju svetlo i nadu na budućnost. Nakon susreta sa njima danima sam se osećala srećno, nadahnuto i ponosno, kao da sam im majka. Imamo mi i takvu decu i ja biram da verujem da će oni voditi ovaj svet. Dok je takve dece nijedan pojam na kome temeljimo humanost i smisao, neće biti doveden u pitanje. U njihovom svetu ljubav ne samo da je moguća, nego je ključna, poezija nije suvišna i društvu ne preti haos. Ona problematična deca su žrtve i treba se pozabaviti njihovim problemom, potruditi se da ih bude što manje. Oni su upadljiviji jer uzrokuju nered i užas. Ali to ne znači da tako treba opisati celu generaciju i to ne znači čak ni da su većina.
Sve je u redu i nikakva apokalipsa ne preti, samo da se mi odrasli malo presaberemo dok pokušavamo da vratimo zalutale jagnjiće i da ne zaboravimo na ove koji nikuda nisu otišli.
Komentari