Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Beli papir i crna noć

1085
pisanje

Jedine dve stvari u kojima sam do kraja i bez ostatka, mogla da izrazim sebe, na način na koji sam zamislila i u obimu koji se podudara sa onim iznutra, jesu pisanje i noćni izlasci. U svemu drugom mi se činilo da ostajem nedorečena, pogrešno shvaćena, zakinuta i nepotpuna. Ogroman spektar životnih aktivnosti, situacija i uloga, u kojima nisam uspevala i ne uspevam da budem do kraja ja, onakva kakvu sebe vidim, deluje na čoveka, pogotovo u mladosti, kao konstantna demotivacija, razočarenje u život i osećaj duboke nekompatibilnosti sa svetom. Taj grozni osećaj da nešto nisam uradila „kako treba“ nije se vodio nikakvim spoljašnjim parametrom, očekivanjima kulture i društva, već uvek unutrašnjim uvidom da nisam do kraja izrazila sebe.

Na listi mojih životnih prioriteta pisanje se nikada nije kotiralo visoko, čak sam ga se odricala i želela sebi neki život koji se ne piše, nego se živi. Noćne izlaske sam obožavala, ali ni njih nisam doživljavala kao vrednost. Danas sam pre svega majka, zatim supruga, prijatelj, ćerka i još mnogo toga, pa tek onda pisac. Ali bez obzira na moj vrednosni sistem i nivo bitnosti koji dajem životnim ulogama, i dalje se ni u jednoj od tih uloga ne osećam savršeno ostvareno, kao što se osećam dok pišem. Uvek mi se čini da mogu da budem bolja majka, bolja žena, bolji prijatelj, ali ne mogu da budem bolji pisac. Ovo je najbolje što mogu. Ovo sam cela celcata ja. Slova koja nižem u tekstu kao neke petlje na džemperu, mikroskopski tačno prate svaki zavijutak, nagib i raskršće moje duše. Tim slovima ništa ne promiče. Ona imaju strpljenja za mene. Kotrljaju mi se po telu i lepe na sebe sve što želim da izrazim. Ta slova su moji prijatelji, pišu se sama. Izvlače iz mene, poput malih rudara, ono što niko ne vidi, ono što bi zauvek ostalo u mraku. I zato, bez obzira što ne volim život nadvijen nad sveske i tastature, već onaj zagledan u daljinu, razmahan, čulan, sadržajan i živ, i bez obzira što nikad nisam želela da budem pisac, ipak ne mogu da ne volim ta slova. Ne mogu da ih ne zagrlim i ne zahvalim im se. Moja dobra nežna osetljiva slova, niko me nije razumeo kao vi. Nigde nisam sigurnija, stabilnija i opuštenija, nego među slovima. Mogu da pišem pijana, mogu da pišem luda, mogu da pišem dok mesečarim, ne trebaju mi uslovi za pisanje, ne treba mi koncentracija, ne treba mi ništa osim golih slova koja se od glave do pete obuku u mene i šetaju svetom, da ne čamim u mraku.

noć lampice

A onda, izlasci u grad. Neko bi rekao šta tu ima bitno, to je obična zabava. Ali nije. Noć je kao prazan list papira, tabula rasa. Svaka počinje od nule. Svaka nudi beskrajnu slobodu kreiranja. Ja sam u svoje noći zaranjala, utapala se u njima, dezintegrisala se u mraku. Prošla sam kilometre u abnormalno visokim potpeticama, levitirajući nad svojom realnošću. Noć je teatar u kome je glavna uloga uvek bila moja. Ne zato što sam imala takvu ambiciju ili težila tome, to naprezanje i glad za pažnjom se uvek oseti kao nemoć. A u mojim izlascima nije bilo nikakve nemoći. Ni gladi, ni naprezanja. Sve je išlo glatko i podmazano. Ja bih nalegla na noć i noć bi nalegla na mene.

Na tim platformama, u tim autfitima, sa tim flašama i čašama i usnama i lancima, u tom perju, šljokicama i pastelnim bundama, grad me je njihao, mazio, nosio na ramenima, muškarci, žene i ulični psi su me voleli i mrzeli i bojali se i želeli, klubovi su mi otvarali vrata, nikad nigde nisam platila ulaz, a nisam ja neka gradska ženska koja se sa svima poznaje, pa je na spiskovima zahvaljujući poznanstvima. Nisam bila ni na jednom spisku, niti me je ko poznavao, i ulazila sam svuda. Imala sam takav stav i takvu veru, zaslepljujuće rastapajuće jaku, da samo ja falim tom mestu, da to mesto samo na mene čeka i da će bez mene noć u tom mestu da propadne. To su videli čuvari noćnih klubova i puštali me unutra bez reči, nismo imali šta da kažemo, sve je bilo jasno. Na žurku sam ulazila kao nebeski dar i privilegija. Dobro veče, stigla sam, zahvalite Gospodu što sam tu. Ako postoji mesto na svetu na kome sam osećala apsolutnu moć, to je grad noću. Tamo sam mogla sve i sva vrata su mi bila otvorena. Zato sam uvek žalila što mi se mladost dogodila u to nesrećno, sputano vreme, što nisam mogla da odem u Njujork, u Pariz, u Tokio. Bio mi je mali taj Beograd. Osećala sam kako klubovi na Menhetnu skapavaju bez mene, misle da im je dobro, ali samo zato što im još nisam zakucala na vrata, nisam stavila svoju šapu na njih i hipnotički im se zagledala u oči kao Sfinga, nisam ih inficirala. Noć je za mene bila kao druga planeta, moja planeta.

Danju sam se pretvarala u ovu koja, brine, misli, sumnja, dan me je žuljao sa svih strana, u dnevnim disciplinama sam se osećala kao bogalj, nesposobna da kupim kilo paradajza na pijaci, a da nešto ne krene po zlu. O bože, koliko sam bila smotana danju, ne bih mogla da budem ni baba sera u kafiću. Ali noć je govorila mojim jezikom, noć mi se pokoravala i umiljavala, puštala me da u njoj eksplodiram i svetlim preko ljudskih lica, šankova i podijuma. Bogovi hendlanja dnevnog života krili su se iza mojih leđa u mraku, slali mi anonimna pića i preslišavali se kako da mi priđu, a da ne poginu. Koliko god sam u svakodnevnom životu bila neshvaćena, mutava, zbunjena, neprilagođena i asocijalna, toliko sam na belim listovima papira i u mrklim noćima postajala nezaustavljiva beskompromisna sila koja modeluje svet.

Ovaj tekst je momenat osvešćenja te dve dimenzije, koje su mi beskrajno mnogo dale, bez kojih bih se sasušila u sebi kao mumija. Drago mi je da sam ih pustila da me nose, da sam im se predala bez sigurnosnih pojaseva, da sam još u detinjstvu na njuh osetila u njima nešto svoje i da sam se, posle mnogih lutanja, izlila tamo gde pripadam. To je baš ogromna stvar u životu, za nas ludake koje je bog bacio u tamnicu vlastitog bića i progutao ključ.

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari