Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Knjiga o mršavljenju i ljubavi (drugi deo): Ljubav

222

Ne znam da li postoji teža stvar nego što je: voleti nekog ko je željan ljubavi.

Mislim da je čovek kriv što od ljubavi pravi bauk i ceni je kao retkost i privilegiju. Jer ona je, naprotiv, tako dostupna, prisutna na svakom koraku. Samo je treba pokupiti. To, naravno, ne umanjuje njenu dragocenost. Ona nije ništa manje vredna samim tim što je pristupačna. Njena vrednost ne zavisi od njene nedostupnosti, već od onoga što za nas znači kada joj se prepustimo.

Razlog što se ipak shvata kao nešto neuobičajeno i nepristupačno, jesu, dakle, sami ljudi. Njihovo odbijanje da budu voljeni. Njihov strah. Pomisao da nisu zaslužili. Većina ljudske populacije (ili bar većina uzorka sa kojim sam imala prilike da se sretnem) radije odbija od sebe stvari koje ih mogu učiniti srećnim i na taj način se osećaju sigurnije i zaštićenije, nego što ih otvorenog srca prihvataju kao nešto što im sleduje i bez čega će im život biti prazan. Ova prva mogućnost, reći “ne, hvala” ponuđenoj ljubavi, uzima se kao daleko bezbednija od nekakvog srljanja u više, ili bar drugačije, slojeve zadovoljstva i smisla. Težnja da ostane tu gde jeste, makar za korak napred bilo daleko bolje, čovekovo je prokletstvo.

U prilog svemu ovome ide i shvatanje ljubavi kao nekog “groma iz vedra neba” od kojeg se ne možemo odbraniti. Jednostavno se podrazumeva da joj svako teži, pa ne samo da nije moguće odbraniti se od nje ako nas strefi, već nemamo ni razloga za tako nešto.  Njena vrednost je nešto što se ne dovodi na pitanje, pa i sama pomisao na to da bismo je mogli odbaciti automatski otpada. Odsustvo ljubavi se, zato, objašnjava isključivo nedostatkom iste u svetu i njenom rezervisanošću za privilegovane.

Kao što rekoh, problem leži drugde. U našem strahu, ne samo od bliskosti (jer i to je pitanje za sebe), već od svake vrste dobra koje nas može zadesiti.

Zato su oni najusamljeniji i najnevoljeniji najteži za voleti, jer su takvi, ne zbog zle sudbine ili kosmičke nepravde, već zato što su to sami izabrali. Taj izbor nije stvar osobenjaštva ili samodovoljnosti, nego sujevernog, iracionalnog i najčešće nesvesnog straha od “posedovanja” nečega što im ne pripada i što nikako ne zaslužuju.

Na samo pomaljanje i najsićušnije mogućnosti za ljubav, neki rogobatni mehanizam pravde, zadužen za zasluge i krivicu, u nama se budi i buni, da bi na smrt isprepadao nadolazeća osećanja. Taj poduhvat je na skali ličnih podviga kotiran tako visoko da se i ne pita za sredstva kojima će se realizovati – sva su na raspolaganju.

Retki su oni koji, uprkos ovom otporu, istraju u osećanjima prema usamljeniku. B. je svakako zaslužio da bude predsednik tog Kluba Nepokolebljivih. Od svih odbijača ljubavi, njemu se zalomio najgori primerak – naravno, ja. Treba imati na umu da, pošto sam tada bila jedna od bratije, nisam bila svesna svog straha i imala sam sve gore navedene simptome, uključujući i elitističko shvatanje ljubavi.

Žuta sveska. Dva meseca od kako mi B. rečju i delom, pokazuje da me voli:

Ljubav je ekstra dodatak; kao parfem, divan kad se nanese na zdravu kožu; ugođaj povlašćenih. Ali, nikako ne ide na živu ranu, na vulkan krvi i gnoja koji vapi za dezinfekcijskim sapunom. To boli i miriše i smrdi i peče i podljućuje. Tako ljubav deluje na moj život. Između njih je potrebno bezbroj slojeva da bi se stvorila zdrava podloga privilegovanom stanju. Ali, na njihovom mestu zjapi praznina koja boli, prigovara, opminje: Možda je greška – nedostojnoj ljubav!

Osećam se krivom jer sam voljena. Tešim se da je to izmišljotina u koju veruje onaj koji oseća prema meni. Stalno ga pitam” zašto?”, da bi otkrio nepostojanje razloga, da bi prestao da me voli. Jer, ne može se voleti niko, a to sam ja. Ovaj odnos, u koji on sliva sva svoja očekivanja i koji mu crpi energiju, trenutan je i fiktivan, zabluda koja me boli. Rado bih uzvratila, volela, predala se, ali, ne smem ga obmanjivati; ne smem se predstavljati kao Neko. Zato ga samo grlim i plačem, dok ga gledam u najbezazlenije, iskrene oči, dok se igra mojim prstima, obožava i ljubi moje nezgrapno telo, podnosi moje ćutanje, preživljava moje slomove. On me voli, tek tako, svakodnevnu, samu i ćudljivu, debelu i zapuštenu. On ne zna za moju maštu, misli, snove, nije upoznao moja prostranstva, moj svet, mene koja želim, a nisam. On ne zna moju izuzetnost i vidi samo ovaj bedni, neostvareni život, ovu suvu i šturu realnost i mene bezličnu u njoj. Pa opet, najnežnije, iskreno i duboko me voli.

Da li da mu uzvratim? Da mu pokažem da su nam osećanja ista? Ili da nastavim da plačem, da prećutim, i nateram ga, kako god znam, da se odvoji od uklete mene. Jer, sigurna sam da je zaslužio stvarniju i životniju.

Tekst: Frida Šarar

Komentari