Videla sam svog sina kako stoji ispred ograde žičanog “kaveza” pred školom, u kome stariji dečaci igraju nogomet. Gledao je u njih hipnotisano i malo je grizao usne.
– Zašto ne uđeš da igraš sa njima? pitala sam.
– Ne puštaju me.
– Kako znaš? Jesi pitao?
– Jesam, i rekli su da ne može. Izgurali su me iz kaveza.
– Da li oni znaju kako ti dobro braniš?
– Ne znaju, jer me ne puštaju.
Boris stvarno dobro brani. Trenira džudo, ali više od svega voli fudbal. Mi smo izgleda totalno naopaki roditelji. Svi guraju sinove na nogomet, čak i ako dečaci preferiraju balet, a naš opsednut nogometom, trenira džudo. Odličan je on i na džudou, penje se sam uz konopac do plafona i niko ne može da ga obori. Trener ga zove “mali snagator”. Ali kad se završi trening, on ostane u sali sa starijim dečacima džudistima i zajedno igraju nogomet. Jednom prilikom sam mu dobacila:
– Borise, nemoj da im smetaš, oni su veliki.
A jedan od dečaka je odgovorio:
– Pustite ga, on je naš golman, stvarno dobro brani.
I od tad je u obaveznoj postavci revijalnog tinejdžerskog nogometa u džudo klubu.
Jednom su ga u Dječjoj kući dva dečaka od 12-13 godina pustili da im brani, ali onako sa podsmehom i kolutanjem očiju, jer on je tad imao 6 godina. I nakon što im je u prvih pet minuta odbranio sve, dečaci su prvo počeli da mi prilaze i pitaju me gde trenira, a zatim stalno ponavljali kako mora da mu je otac neki svetski poznati golman (nabrajali su prezimena kojih se ne sećam) kad tako dobro brani.
Uglavnom, pred koji god gol da stane, taj dečko je kao neka mačka kojoj je lopta jedini fokus, pa skače, baca se, kliza i paradira, fiksiran za tu magičnu putanju leteće kožne sfere. Međutim, to ne znaš i ne veruješ dok ne vidiš svojim očima. A dečaci iz kaveza mu nisu davali priliku da se pokaže.
Stala sam pored njega i stajali smo tako iza žice kao dva luzera dok su oni unutra energično pucali na dva mala gola i taj zvuk nam je tamburao po bubnim opnama u ritmu vlastite odbačenosti i nemoći.
A onda sam pomislila: “Ma znaš šta, ući će on danas u ovaj kavez, ne zvala se ja Frida, Marina ili kako god da se zovem.” Možda je dobro pustiti decu da se izbore sama za svoje mesto pod suncem, ali niko ne može da me ubedi da u nekim situacijama mi roditelji ne možemo i ne moramo da poguramo stvari. Ne previše i ne do kraja. Samo da poguramo tamo gde je zapelo, a posle neka se snalaze sami. “Kad bi mu bar dali par minuta da se pokaže, nikad ga više ne bi izbacili iz kaveza. Štaviše, sigurna sam da bi ga svaki naredni put zvali u kavez.” U tom trenutku, jedan gospodin u đubretarcu, sa kariranim vunenim kačketom i dve vrećice pune namirnica u rukama, približavao se igralištu i glasno se dovikivao sa nekim od dečaka. Moj pogled je poput mačke-Borisa u delićima sekunde hvatao putanje zvuka dok nisam povezala da se čovek obraća svom sinu, malom golmanu u kavezu. Dečak je negodovao i još nije hteo da krene, ali otac je bio strpljivo uporan i insistirao da dečak napusti igru. Mali je oklembesio ramena i sa ljutitom facom se zaputio prema ocu. Čovek me je pogledao sa osmehom, tražeći u mojim očima roditeljsko razumevanje, a ja sam mu osmeh uzvratila jer itekako razumem natezanje oko polaska kući sa malim sinovima na igralištu, ali sam osmeh laserski presekla čim se dečak udaljio dva koraka od gola i rekla Borisu: “Trči sad, upadaj i stani na gol! Ti braniš.”
On je uleteo u kavez, počeo da brani, veliki dečaci su pucali kao ludi, nije mi bilo dobro dok sam to gledala. Mislila sam polomiće mu ruke i glavu, ali on je branio, bacao se na mokar beton, trljao male gole dlanove koje je opekla lopta i uskoro su saigrači počeli da mu prilaze i da bacaju pet, grlili su ga kao deo ekipe kad daju gol, a meni je pao kamen sa srca i rekla sam sama sebi: “Misija je završena, ti si jedna dobra majka.”
E sad, bilo bi super da se priča završava ovako i da Boris zauvek srećno igra nogomet u školi. Ali sa Borisom Šararom je uvek komplikovano. Pred kraj utakmice se potukao prvo sa suparnicima, pa onda i sa svojima. Insistirao je na pravilima, delio pravdu, vikao i nije mogao samo da stoji na tom prokletom golu i da dobro brani. Morao je da bude i sudija i kapiten i huligan sa tribina, morao je da bude sve i kad je haos eskalirao, izvukla sam ga iz kaveza, naredila da se ispriča dečacima i očitala mu lekciju o uprskanim šansama. Slušao me pokunjeno. Činilo se da mu je nešto od onoga što pričam ipak ušlo u glavu.
Sutradan sam čula da je opet branio i da su ga na kraju četvorica velikih uhvatili za ruke i noge i izbacili iz kaveza. Totalno ih podržavam. Ovaj mali je nepodnošljiv i tvrdoglav kao mazga. I sve mora da bude po njegovom. E pa ne može. Ako mu ne ulaze u glavu moje reči, onda će valjda naučiti nešto nakon što ga peti put četvoronoške izbace iz kaveza.
Jutros je pljuštala kiša, spremila sam mu gumene čizme, a on me pogledao zabrinuto i rekao: “Ja bih kopačke. I neku staru trenerku da se mogu bacat.”
Ništa više neću da pričam. Neka radi šta hoće. Nek’ mu stariji dečaci očukaju rogove. Neka kleše svoj karakter po svetu. Ja sam mu odškrinula vrata, ostalo je na njemu.
I da, izgleda da ćemo morati, pored džuda, da ga upišemo i na fudbal. Suludo je opirati se tolikoj ljubavi. Pa ko preživi, pričaće.
Komentari