Marino je crvenio i šutio. Josipa je crvenila i šutjela. Ljiljana je ustala i
rekla:
“Idem vidjeti što je s Tihanom.”
“Je l’ znaš zašto je njoj sad toliko neugodno da ide iz sobe?” Nikola je
pokazao prstom prema svojoj supruzi, koja se smjesta okrenula i viknula:
“Nikola! Da nisi…”
Ali Nikola jest:
“Zato što si pred šest mjeseci bio toliko smotan da si svako malo ispod
stola zašlatao nju mjesto Tihane!”
“Joj, Nikola!” zavapila je Ljiljana pa odjurila u kćerkinu sobu, glasno zalupivši
vratima.
“I onda se mladi posvađali” nastavljao je otac neumorno “pa desi se to,
znamo, znamo… kad si mlad lako se zaljubiš, a još lakše odljubiš… i odjednom, nije te više bilo. A mi smo se ipak sve nekako nadali da ćete se pomiriti, da ćeš nam se vratiti… i stvarno, za pol godine, evo, tebe natrag! Ali, s krivom kćerkom! Pa je l’ ti njih ne razlikuješ? Je l’ ne vidiš da je ova matora za tebe?”
“Tata!”
“Pa nije ona matora…”
“Pa istina! I nije ona matora, koliko si ti balav!”
“Joj, dobro, idem! Pusti me!” začulo se s druge strane hodnika, a onda su se Tihana i njena majka vratile za stol. Tihana je nosila drugu odjeću i sjela je kao da se ništa nije dogodilo, a Ljiljana je ispod glasa komentirala kako
će im se svima juha ohladiti. Obustava paljbe trajala je otprilike dvije do dvije i pol žlice mlake juhe. Onda Josipa više nije mogla izdržati:
“Ja ću hodati s kim ja hoću, to je samo moja stvar! Nisam ja njega nikom ukrala, oni su prekinuli i on je bio slobodan! A to što je mlađi od mene, ako meni to ne smeta onda ne treba ni vama!”
“A tako? I to što se on pred par mjeseci žvaljakao s tvojom sestrom, to nije bitno? Jer, nema veze, vi ste odrasli ljudi, odgovorni…”
“Tako je! Mi smo svi odrasli i odgovorni ljudi!”
“I liberalni ste što se tiče vaše spolnosti i ne zanimaju vas neke prevaziđene i nepraktične moralne norme, nije bitno što će ljudi reći…”
“Naravno da smo liberalni i da nije bitno što će ljudi reći! Što se to ikoga tiče?”
“Jako dobro… Ej! Sjedi sad, di ćeš?!” Nikola je zgrabio za ruku Tihanu koja je ponovo ustala i pokušala otići natrag u svoju sobu. Ovog puta povukao ju je natrag na mjesto i rekao joj: “Sjedi i slušaj! I ti isto, kamo si krenula?”
“Pa… po glavno jelo…” rekla je majka.
“Ništa jelo, sjedi dole!”
Majka je pokunjeno sjela. Nikola se nalaktio na stol i podignuo kažiprst, najavljujući da ima neko važno saopćenje:
“Meni je, djeco, jako drago što ste vi svi tako moderni po pitanju morala i što nemate problema s tim da mijenjate dečke kao barbike pa kako jednoj dosadi tako ga šutne ovoj drugoj, a majka ga hrani bez obzira koja od vas ga dovede za stol. I to što si ti Josipa uzela osam godina mlađeg – super, nema veze što će ljudi reći, ti si emancipirana mlada žena i ovaj će ti taman potrajati koliko u prosjeku muški žive kraće. Meni je to sve jako drago, jer onda i ja vama mogu otvoreno nešto reći…”
Ljiljana se uhvatila za glavu: “Joj, Nikola… nemoj, molim te…”
“Ma Ljiljana, neka djeca znaju! Što sad, ako one mogu raditi rošade s našim budućim zetom tu pod našim nosom, onda i mi pod njihov nos možemo staviti ono što mi imamo!”
“Joj, Nikola…”
“Tata, ne želimo slušati…”
“E pa ni ja svašta ne želim! Ali, uglavnom da znate – oni izleti u Istru na koje mama i ja idemo otprilike jednom mjesečno, to vam nisu nikakvi izleti. Nego smo mama i ja svingeri…”
David Šnjader
