David Šnajder sjedio je za radnim stolom i pokušavao se usredotočiti na pisanje priče. Nije mu išlo.
U zadnjih deset minuta četiri je puta provjerio mejl, a tri puta pogledao je li netko komentirao njegov komentar na internetski članak o novoj knjizi mladog lokalnog pisca, Davidove konkurencije. Nitko nije komentirao, koga briga za pisce kad je još jedna stanarka Big Brothera sinoć pokazala sisu?
Upisao je svoje ime u Google i provjerio je li možda preko noći postao slavan. Nije postao. Probao je i Yahoo. Ništa.
Razmišljao je o tome da se napije pa spontano izbaci iz sebe najprije sve ono što mu je na pameti, a onda i sve što mu je u želucu. Međutim, popisivači stanovništva harali su uokolo i David se bojao da mu ne pokucaju na vrata, a on pijan. Njegova majka već ga je dvaput u zadnja tri dana nazvala i upozorila da dobro pazi što mu upisuju, jer navodno svima neopreznima upisuju da su katolici. Davida iskreno nije bilo puno briga, ali njegova baka Sara bi iz groba ustala i došla mu nategnuti uši ako bi štogod takvoga dozvolio. Zato je trijezan zurio u sablasnu pustoš praznog monitora i pokušavao napisati smislenu rečenicu. Taman je razmatrao mogućnost pisanja o jadima razvedene psihologinje koja se zaljubila u rezultate nečijeg testa ličnosti. Međutim, ispitanik je anoniman i sad se psihologinja pita tko je to, kako doznati njegov identitet i da li prekršiti etički kodeks koji joj brani narušavanje njegove privatnosti? David se baš počeo uživljavati u ideju, kad mu je netko pozvonio na vrata. Otvorio je i ugledao mladu djevojku s bijelim, plastičnim koferom.
“Dobar dan”, rekla je “ovaj, popis stanovnika…”, pokazala je stranicu kofera na kojoj je plavim slovima pisalo to isto. David ju je pustio u stan, a ona je nesigurno pogledavala uokolo, ne znajući kamo krenuti. Smeđa kosa vezana u rep poskakivala joj je s jednog ramena na drugo, a popisivački koferčić držala je pred sobom kao štit. Uveo ju je u dnevnu sobu i posjeo na trosjed. On je privukao stolicu i sjeo s druge strane malenog stolića, prekrivenog novinama. Izgledala mu je nekako poznato, iako nije znao otkud. Izvadila je kemijsku i blok papira pa upitala: “Vi ste David Šnajder?”
“Da”, odgovorio je, “ali zar pišete na običan papir? Mislio sam da imate neke obrasce…”
Nervozno se osmjehnula:
“Da, ovaj… da, naravno… ali pišem najprije sve na prljavo pa prepisujem. Znate, ne smijemo brljati zbog optičkog čitača.”
Bilo joj je neugodno, sakrila je pogled u okvire naočala i uvukla ramena, kao da želi postati još manja, a ionako je bila sitnije građe. David joj je dao znak da nastavi. Ona je upitala:
“Bračno stanje?”
“Nisam oženjen.”
“Možda izvanbračna zajednica?”
“Ne, ništa.”
“Aha. Nikakva ozbiljna veza?”
“Ne.”
Grickala je kraj kemijske, kao da razmišlja o idućem pitanju.
“Biste li sebe opisali kao promiskuitetnu osobu?”
“Ne. Za kakvu im statistiku to treba?” čudio se.
“Ovaj… zaista ne znam, ja samo popisujem. Možemo dalje?”
“Dajte, slobodno”, David ju je promatrao, pokušavajući se sjetiti odakle mu je poznata. Mjerkao ju je od cipela nalik balerinkama pa uzbrdo, preko listova u crnim najlonkama, suknje koja je taman otkivala koljena… tu je shvatio da bezobrazno zuri pa je skrenuo pogled prema prozoru čije je staklo vapilo za pranjem. Prekorio se što se nije bolje pripremio kad mu ljudi dolaze u stan, ali nije duže razbijao glavu time – mučilo ga je otkud poznaje tu mladu ženu? Bila mu je silno poznata. Ona je nešto zabilježila u blok pa brzo upitala, kao da želi što prije ispljunuti rečenicu iz usta:
“Koje ste seksualne orijentacije?”
“Molim?”
Promeškoljila se. Bilo joj je neugodno, motala je pisaljku među prstima kao da time želi otjerati nervozu:
“Da, znate… hetero, bi, homo…”
“Hetero… ali kakvo je to pitanje?”
“Čujte, to Vam se danas jako gleda”, osmjehnula se i stala mu objašnjavati, petljajući palcem oko onog komadića plastike kojim se kemijska zakači za nešto. “O tome svašta ovisi. Znate, kapitalne državne investicije i slično. Nisu nam sasvim objasnili, ali mislim da možda postoje neke kvote za ulazak u EU i onda ako…”
David više nije mogao izdržati svoju radoznalost i prekinuo ju je:
“Oprostite, Vi ste meni jako poznati. Znamo li se mi?”
Ona je spustila pogled i uvukla ramena još malo, valjda dok joj se lopatice nisu spojile, a onda priznala:
“Zapravo, da. Znamo se. Ja sam knjižničarka.”
“Točno, da! Pa znao sam da se poznajemo! Kako to da radite na popisu?”
Uz glasni “kvrc” komadić kemijske se odlomio i katapultirao preko pola dnevne sobe.
“Oprostite…” rekla je “Jako mi je žao… možda je bolje da odem…”
“Ma čekajte… kako to mislite da odete? Što se tu događa?”
Ona je uzdahnula, skinula naočale, stavila ih na stol i protrljala dlanovima lice, kao da se umiva bez vode. Slegnula je ramenima i rekla:
“Ne radim.”
“Molim?”
“Ne radim na popisu”, priznala je odvažno, kao da je sad napravila korak nakon kojeg nema povratka i sad baš može biti i otvorena do kraja, “To je samo trik, shvaćate? Kovčežić možete kupiti posvuda, a slova sam sama napisala.”
“Ne shvaćam… zašto?”
“Pa… tako sam htjela ući u Vaš stan.”
“Ali… zašto?”
Trenutak je šutjela, kao da se još zadnji put predomišlja, a onda je priznala:
“Čitala sam Vaše priče u Tekliću. Svaki put kad bi se u priči pojavila knjižničarka, bilo da je ona koja ostavlja poruke u knjigama, ona koja uzalud dočekuje pisca iz Zagreba pa završi sa svećenikom, ili ona koja sjedi na književnoj večeri koja se nije održala, ja sam osjećala da zapravo pišete o meni.”
Osjetila je ogromno olakšanje kad je to istresla iz sebe, ali sad je njemu postalo neugodno i nije znao što bi rekao:
“Ah… pa to je… ovaj… mislim, drago mi je što ste čitali…”
“Možemo li preći na ti?” prošla je prstima uz svoj vrat, iza glave i raspustila kosu, “Ja se zovem Ankica”, sad kad mu je rekla istinu, osjetila je kako trema nestaje iz nje i shvatila kako je tako puno jednostavnije – jednom kad lavina iskrenosti krene onda te samo nosi.
“O… lijepo ime…”
“Moje kolegice se obično šale da je to skraćeno od nimfomankica”, raskopčala je gornje dugme na košulji i dodala: “Čini mi se da je danas malo zagrijalo.”
“Pa dobro Ankice… ne znam, uvijek mi je drago upoznati nekog čitatelja, nije da ih ima puno… i svakako cijenim što si se potrudila doći… Ali… ja sad ne znam što… želiš li da napišem još jednu priču o knjižničarki?”
“Ne. Mislim da bi bilo dosta priča. Vrijeme je za djela.”
Ustala je s trosjeda i prišla njegovoj stolici. Lagano se nagnula, tako da su iz izreza košulje njene grudi zurile ravno u Davidove oči. Stavila mu je ruke na ramena, opkoračila i njega i stolicu i spustila mu se u krilo:
“Davide…” šapnula je.
“Da?”
“Sad ću te okrenuti kao pročitanu stranicu.”
…
Kasnije, dok su ležali na tepisonu dnevne sobe i zurili u strop, on je rekao:
“Ovo je nešto najbolje što mi se desilo u životu.”
Ona se nasmijala:
“I meni. Mislila sam da ne ću moći to izvesti do kraja… a vježbala sam kući razne varijante razgovora pred ogledalom. Ali nekako… bila sam sva smotana dok sam se pravila da sam popisivač… kad sam se prestala pretvarati, onda mi je sve bilo puno lakše.”
“Ma, bila si sjajna.”
“I ti. Ali… znaš…”
“Što?”
“Znaš… budeš li sad pisao o drugim ženama, bit ću ljubomorna.”
“Pa dobro, onda ću pisati samo o tebi.”
“Ajme, tako si sladak… ali dobro znaš da bi to ljudima dosadilo. Ne možeš stalno pisati samo o meni.”
“Ha, što ću onda… ne znam… možda da… prestanem pisati ljubiće?”
“Misliš?”
“Pa da… valjda. Pisat ću nešto drugo. To mi se čini jedinim…”
“Čekaj, znači li to onda da je ovo…?”
“Ha, da… mislim da ovo onda uistinu jest…”
“Možeš li to izgovoriti?”
“Mislim da mogu.”
“Hoćeš?”
“Hoću.”
“Hajde.”
“Kraj.”
Davin Šnajder
