Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Trudnoća

172

Više od dvadeset godina je trajala moja mladost/ludost, izlasci, žurke, druženja, zaljubljivanja, putovanja, glupiranja, blamiranja, opijanja. Dvadeset godina noćnog života koji je bio dominantni modus življenja u odnosu na moj dnevni život. Dane sam podređivala noćima. Dani su služili za odmor, negu i revitalizaciju, za idejna rešenja na temu šminke i garderobe, za ljubavne probleme, za lakiranje noktiju i puštanje stopala na slobodu iz visokih platformi i štikli. Za tih dvadeset godina sam se gojila i mršavila, kuburila sa kilažom, ratovala sa hranom, mučila muke, dok u jednom trenutku nisam isplivala iz poremećaja u ishrani, živa i zdrava, bez ogrebotina. Činilo se da konačno vladam sobom. Udala sam se jednom, pa drugi put. Prošla sam sve ljubavne jade, zavrzlame, razočarenja i lepote koje čovek može da zamisli. Sa 35 godina mi je svega toga bilo dosta. I preko glave. Poželela sam nešto novo, potpuno novo. Trebala mi je drugačija ljubav, drugačiji smisao, drugačije oblikovano vreme. Odlučila sam da postanem majka.

Kad mlada žena rodi bebu, ljudi kažu nije se „iživela“, doći će joj na naplatu sve ono što nije prošla u životu, tamo negde oko tridesete. Pod tim „nije se iživela“ oni misle „uživala je u mladosti samo tri godine, a trebalo je pet, šest“. E pa ja sam uživala dvadeset. I imala sam osećaj da beba ništa na ovom svetu ne može da mi oduzme, što ja već nisam uveliko iskoristila i prošla. Rekla sam sebi: „Sada želim da budem majka. Samo majka. Danju i noću majka. Dok beba ne poraste. I za to vreme neću patiti ni za čim, jer svega sam imala i predugo i previše.“

frida šarar

Samo jedna stvar me mučila. To prokleto telo. Šta će biti s njim? Hoće li se izobličiti do neprepoznatljivosti? Hoću li ponovo upasti u klopku poremećaja u ishrani? Hoću li umeti da kontrolišem sitost i glad? Kao i uvek, u skladu sa onom pametnom maksimom, nadala sam se najboljem, a očekivala najgore. Bila sam spremna na najgore. Želim da budem majka po cenu povratka u pakao bulimije i anoreksije. Ne zanima me više ništa osim jednog jedinog cilja: da rodim bebu.

Potpuno je bespredmetno i mizerno da tu pominjemo bilo kakvu strepnju u odnosu na muža i njegovu percepciju mog tela u trudnoći. Koji bre muž? Ako mu se ne sviđa trudna žena koja će mu roditi dete, dobro da znam što pre, da ne trošim dane svog života provodeći ih uz takvog šupka. Takva gnjida od čoveka mi ne treba ni u ludilu. A ako je normalan, ljubavan i pažljiv prema svojoj trudnoj ženi, to je toliko prirodno i očekivano od saosećajnog i pristojnog ljudskog bića, da nema potrebe ni pominjati. Muž koji ne može da ostane zaljubljen, odan i posvećen svojoj ženi tokom trudnoće i nakon toga, jeste škart prirode, ljudski otpad, govno koje ne želim u svojoj blizini. Shvatili ste, muž me nije brinuo. Brinula sam samu sebe i brinuli su me demoni moje prehrambene prošlosti.

frida šarar

Mesec dana nakon što sam odlučila da postanem majka, ostala sam trudna. Saznala sam to dan nakon što sam u Firenci pustila suze pred slikom prelepe Botičelijeve Venere. Kućni test je pokazao dve crtice i počelo je ono čemu nisam mogla da se nadam ni u najluđem snu. Najlepših devet meseci mog života. Nikada, ali nikada, nisam bila tako normalna, tako smirena, tako aktivna, vesela, orna za život. Trudnoća je meni donela uravnoteženost i spokoj. Problem sa hranom nije postojao ni na najudaljenijim tačkama životnog vidika. Šetala sam, išla na plažu, kupovala stvari za bebu, putovala u Beograd, u Mađarsku, na bijenale u Veneciju sa stomakom do zuba. Zezali smo se tamo da ću se poroditi u kanalu. Uživala sam u novoj temi za osmišljavanje stajlinga: odevne kombinacije za trudnice su mi bile nešto novo i neistraženo. Stomak mi nije bio smetnja ni višak, već najlepši deo mene koji sam ponosno isticala u uskim haljinama. U devetom mesecu sam imala 20 kilograma više, zajedno sa bebom od preko 4kg, plodovom vodom, posteljicom, koji su izašli na porođaju i odmah me lišili prvih deset kilograma. Onih drugih deset se topilo polako. Kako sam ih postepeno dobijala, tako sam ih postepeno i gubila. Nisam držala nikakve dijete. Nisam ni razmišljala o telu. Imali smo bebu u stanu i bili ubačeni u centrifugu umora i nespavanja, nisam ni stigla da se bavim kilažom. A nije me ni zanimalo. Mislim da nikad ranije nisam bila tako rasterećena kad je u pitanju fizički izgled.

frida šarar

Kad je Boris napunio godinu dana, imala sam 59kg. Bila sam mršavija nego pre trudnoće. Bez ikakve dijete, bez gladovanja, bez brige o telu. Samo danonoćna briga o detetu, o njegovim organskim obrocima, o njegovim prvim koracima, o svim njegovim potrebama koje sam želela da zadovoljim i budem mu na usluzi 24/7. Samo prevelika ljubav i prevelika obaveza od koje možda nisam ni stigla da jedem redovno, ili jesam, ali sam se toliko davala da je to davanje trošilo sve potencijalne masne naslage. Onaj divovski stomak koji je izgledao kao da u njemu nosim trojke, vratio se u nivo kukova, bez ijedne strije. Trudnoća je meni došla kao dar. Kao da me bog pogledao i rekao: “Ti si se previše napatila i previše narazmišljala o telu. Napravićemo sada da ovaj najveći izazov za tebe bude najveće uživanje i nagrada.“ Tako je i bilo. Trudnoća je stavila pečat na sve moje neuroze vezane za hranu. Tu knjigu sam ja još davno zatvorila, ali trudnoća je zauvek zapečatila. Mislila sam da ću proći kroz vatru i trnje, a hodala sam po oblacima. Možda ipak postoji neka ravnoteža u svemiru, a možda majčinska ljubav ima moć da sve haose i disbalanse dovede u ravnotežu. Majčinska, ili bilo koja druga. Ljubav.

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari