Na selu vreme ne ide, ne teče, ne leti, ne stoji. Na selu vreme ne postoji. Nema ga. Ako vreme nije prosto smenjivanje dana i noći, proces utiskivanja tragova prolaznosti u žive i nežive stvari, gomilanje iskustva, horizont nadanja i sećanja, već broj na papiru, količina izražena mernim jedinicama, ako je vreme jezik i program za ujarmljivanje sadržaja naših dana, takvog vremena na selu nema. Seosko vreme je lišeno logosa. Seoskim vremenom čovek ne gospodari. Ono je stopljeno sa prirodom. Ono vas nosi, na njemu lebdite, u njega ponirete, nestajete u teškom radu, jer život na selu isto je što i rad, neprestani rad, uvek isti, repetitivan, ali svež, kao voda koja izvire. Briga o životinjama, briga o biljkama, o usevima, o zabranima, o šumama, o oblacima (nose li kišu?), o domaćinstvu, o šerpama, loncima, tepsijama, teglama za ajvar, o kajmaku i siru, vrućim gibanicama i čorbastim pasuljima što se krčkaju na šporetu u dvorištu celi dan. Pa onda briga o džukcima što se šetaju slobodno po selu i pomeli su sve sokake mašući svojim repovima punim čičaka, o nasadama ispod kvočki koje se roguše u kokošinjcima, briga o sovama koje noću jezivo krešte u šumi iznad sela – hoće li doleteti iznad krova i najaviti nečiju smrt.
Evo me sedam dana na selu. Nemam ni štale, ni njive, ni baštu. Imam neki zabran ili više njih, ali ne znam gde su. Ne verujem da sove najavljuju smrt. Moj pas nema čičke u repu i popio je tabletu protiv krpelja. Ponela sam sa sobom laptop, tablet i smartfon. Ali selo za to ne mari. Selo me je uzelo pod svoje. Od kako sam kročila na imanje i u kuću koja je većim delom godine zaključana i prazna, obuzeo me spontan i neodloživ poriv da sve dovedem u red, da provetrim, uglancam, skinem paučine, operem zavese i posteljine, da prepakujem ormare, proluftiram ćilime, uredim ostave, da napravim reviziju naninih vezenih stoljnjaka i krpa, da spustim sa tavana dve predivne klupe sa naslonom, koje je pravio moj pradeda pre sto godina i ofarbam ih, da svaki dan kuvam pasulje, kupuse, boranije, pileće supe, papazjanije, lenje pite, palačinke sa džemom od kajsije i žute kolače sa višnjama. Od kad sam došla, ja nisam stala. Napravila sam sebi kutak iza kuće, ležaljku i bazenčić za dete, našla na tavanu hiljade stranica isfotokopiranih filozofskih spisa do kojih sam kopala tunele ispod Narodne biblioteke u Beogradu, jer ih je bilo nemoguće naći bilo gde drugde na svetu. Osetila sam se među tim kukuruzima, stablima, dedinim klupama, sa detetom koje se brčka u bazenu i gomilama „deep library“ filozofije koja čeka da je ponovo pročitam, kao bogata, prebogata žena. Ali nisam našla motivaciju da sednem i odmorim. Ne mogu da kažem „sednem i uživam“, jer upravo to uživanje, tu banju za mozak i rehabilitaciju duše i tela, nisam našla u odmoru. Već u radu. Čim se probudim, ja počnem da radim. Onaj laptop, tablet i smartfon me ljutito gledaju, jer ih ne fermam. Nemam pojma koliko je sati. Kad tačno ustajem, a kad ležem. Sve anksioznosti, dileme i nejasnoće koje sam imala u gradu, na selu su nestale. Jer selo ne preti vremenom. Selo ne cvili stisnuto u vremenu. U njemu se, slično nekom istočnjačkom nihilizmu, moje biće oslobađa tereta spostva i rasipa se u šuštanje lišća, u pravilne duži brazda, u čaršave koji se njišu na žici. Ono postaje apsorbovano pokretima tela koje radi i zaboravlja na turobni egzistencijalizam.
Jutros sam bila na maminom grobu, tu, dvesta metara iznad naše kuće. Na jednom zelenom proplanku sa kojeg se vidi selo i nad kojim se nadvilo najlepše nebo sveta, moja Biserka počiva. Isto ovako je ona radila, svaki put kad dođe u selo, dok bismo mi deca sedeli po hladovinama, čitali lektiru ili se spremali da siđemo do reke na plivanje. Sećam se njenog hoda, njenog tela koje se neprestano kretalo, njenih punih žica opranog veša, njenih punih tegli ajvara. I sad mi je tek jasno kako je mogla toliko da radi sa osmehom na licu, da nam kuva, da nas obigrava, a da se ne umori. Sad mi je jasno kako je moja nana, koja je imala i štalu i njive i kokošinjce, mogla uveče da sedne i da veze, plete, prede, umesto da odmara. Odgovor je u seoskom vremenu koje organski prirasta uz naša bića i, za razliku od gradskog, ne pokušava da nas raščereči. Ključ je u vrsti vremena koje nas je snašlo: jedno i rad pretvara u odmor, a drugo i odmor pretvara u umor.
