Ja sam odrastala u vreme kad su u školskim klupama, na velikim i malim odmorima, dečaci dodirivali devojčice po intimnim delovima tela koji su tek počinjali da dobijaju odlike pola i menjaju svoje nevine biološke denotacije za one opasne izazovne i apstraktne, seksualne. Ta nova značenja davala su našem telu jednu specifičnu ranjivost usled transformacije kojoj još uvek nismo dorasle i odrastanja u kome se još uvek nismo snašle. Postajale smo stidljive i povučene, pogrbljene i zarobljene u tom čudnom telu i trebalo nam je vremena da shvatimo šta nam se dešava, da prihvatimo sebe i činjenicu da postajemo žene. To vreme nam, nažalost, niko nije dao. Naša osetljiva mlada tela glazirana ranjivošću i stidom, vrištala su u sebi od neugodnosti koju izazivaju dodiri naših vršnjaka i niko nam nije rekao da je to pogrešno i da ne bi trebalo da se događa. U našem svetu to se shvatalo kao deo odrastanja, a mi smo se nosili sa tim kako ko ume i zna. Uglavnom smo se delile na dve grupe: na jedne koje pristaju i druge koje se bune. Ja sam uvek bila harambaša i vođa i mnogo su batina popili od mene ti dečaci, ponekad se vraćali krvavi svojim kućama, neke bih jurila kroz celu školu, porazbijala saksije, akvarijume sa ribicama, obarala na njih panoe sa likovnim radovima učenika, kidala sam im kožu prstima i maltretirala ih do besvesti, ali nisam pristajala da budem njihova žrtva. Većina devojčica je imala taj borbeni stav. Samo par njih je pristajalo na dodirivanje. One su u školi smatrane za devojčice niskog morala i otpadnice društva. Međutim, kada se danas, kao odrasla žena osvrnem na sve nas, vidim da smo i jedne i druge samo tražile način da izađemo na kraj sa vršnjačkim nasiljem. Jedne su bile hrabrije pa su se suprotstavile, a jedne nisu bile tako hrabre, pa su odabrale liniju manjeg otpora i pokušale da se dodvore dečacima. I jedne i druge su žrtve uznemiravanja. Ne postoji devojčica kojoj tako nešto odgovara.
Dečaci tu takođe nisu krivi. Ni njima niko nije rekao da se tako nešto ne sme i da nije lepo. Oni su prosto bili vođeni svojim hormonima, poput malih divljaka. Školsko dvorište je bilo arena hormonalnog divljaštva koje niko nije nadzirao, niti mu postavljao pravila. Svi zajedno smo bili žrtve jednog sistema vrednosti koji je u svojoj suštini necivilizovan, nasilan, nehuman i nepravedan.
Nakon što smo odrasli, postali svesni sebe, odgovorni za svoje postupke i slobodni da kreiramo vlastiti život, ništa više ne može da opravda bilo koji vid omalovažavanja, uznemiravanja i zlostavljanja koje priređujemo jedni drugima. Nismo više na školskom igralištu i ne obavija nas univerzum nemuštog morala jednog patrijarhalnog sistema. Odrasli muškarac ne može tek tako da uhvati odraslu ženu za dupe na ulici, u kafiću, na poslovnom sastanku, u autobusu. Niti smo mi više mali, niti je ovaj svet više isti. Neprimereno pipkanje je danas tematizovano među decom i u školama. Ja svog sina učim o tome. Sigurna sam da postoje još mnogi roditelji koji osvešćuju ovaj problem kod svoje dece i usmeravaju ih kako treba. Ali nažalost ima još mnogo onih koji se i pod stare dane nisu dozvali pameti i koji na žensku osobu gledaju kao na javno dobro na koje svako može da spusti ruku kad mu se prohte. Ako se žena pobuni onda je nazivaju histeričnom, agresivnom, ludačom, govore da pravi frku ni oko čega ili da je sve izmislila da bi napakostila muškarcu. To su tipični komentari primitivnog patrijarhata koji otvoreno podržava uznemiravanje u školskom dvorištu, a prećutno ga podržava za ceo život.
Zašto ga nije odalamila i nastavila dalje? Zašto mora da ga izlaže javnom ruglu i podiže tužbe? Treba da ga odalami, a zatim da uradi sve što je u njenoj moći da promeni takvo stanje stvari u društvu i da jednom za svagda, sve zajedno, stanemo tom ponižavanju na put. Nije problem jedan izolovan čin, lako ću ja nekome da iskopam oko ako me dohvati za dupe. Problem je društvo koje takvo ponašanje muškaraca smatra normalnim i koje ne tretira ženu kao jedinku sa dostojanstvom. Zato svaki pojedinačni slučaj mora da postane opšti problem i javna stvar. Pa da vidimo dokle će tako. Mi nismo nesposobne da se fizički odbranimo, već samo nećemo da živimo u svetu gde smo legitimno izložene takvom omalovažavanju.
Postoji čitav niz tipičnih argumenata kojima muškarci i žene pokušavaju da relativizuju nasilje, a koji se uglavnom baziraju na zameni teza ili potpuno promašuju temu. Neki od tih argumenata su:
Toliko je zla u svetu, a mi dižemo frku oko jednog hvatanja za dupe.
To što postoje veći, možda i nerešivi problemi, ne znači da treba ignorisati manje probleme.
Ta žena je užasna, loša osoba.
Pa će on da je „kazni“? Kakva je žrtva kao ličnost nema nikakve veze sa nasilnim činom koji se dogodio. Svi imamo vrline i mane i niko nema prava da navodi naše mane kao opravdanje za nasilje nad nama.
Da je neki drugi muškarac to uradio, možda bi joj se svidelo pa se ne bi bunila.
Možda. Zamislite, žena ima pravo da joj se neki muškarci ne sviđaju, a da joj se neki drugi, opet, sviđaju.
I kad smo već kod toga, kako se u modernom svetu reguliše taj status sviđanja/ne sviđanja? Da li danas ima mesta za zavođenje, flert, strast i ono prastaro neprijateljstvo muškarca i žene koje je prisutno u dramaturgiji svake uzbudljive romanse? Naravno da ima. Samo se ponašajte pristojno i poštujte jedni druge. Nijedna žena vas neće tužiti zato što ste joj namignuli ili uputili kompliment. Ali ako neko ne reaguje na vaš namig i kompliment, znači da je dosta. Nemojte biti nenormalni manijak kao Jutka pa poslati hiljadu poruka osobi koja na njih ne reaguje. Neka granica mora da se povuče. Igre zavođenja su i dalje moguće, ali uz osluškivanje i poštovanje druge strane. Ne možete nekoga odjednom uhvatiti za dupe. Prosto ne možete, jer je to osoba, a ne stvar. Ja se naljutim na muža kad me lupi po zadnjici dok šetamo po gradu. Ne sviđa mi se to. A zamisli tek da odem na sastanak sa nekim urednikom ili piscem i on me tako opušteno odalami po dupetu. Doživela bih to kao ogromno nepoštovanje i skandal. Ko si bre ti da mene dodiruješ na takav način?!
Onda pomislim, možda Rambo nije ni hteo da se udvara onoj producentkinji. Možda njegovo hvatanje za dupe nije motivisano seksom, već željom da „malu postavi na mesto“, da joj pokaže koliko je nebitna i nedostojna poštovanja. Ili možda nije hteo da joj išta pokaže i dokaže, nego je to prosto i spontano izašlo iz njega, kao jedna velika istina o tome kako se ovde percipiraju i tretiraju žene, kao način života, kao gest koji manifestuje ukidanje dostojanstva jednom polu.
Komentari