Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Put u Užice (drugi deo)

341
Foto: Danica Todorović

Autobus Niš ekspres vozi od Kruševca do Užica više od četiri sata. Tom marš rutom sam poslednji put prošla pre 32 godine, u opštinskom autu, sa učiteljem i svojom mamom. Išla sam na republičko takmičenje recitatora. Užice je tada za mene bio neki veliki nepoznati grad. Ja sam bila mala i moj svet je bio mali. Mama, učitelj i vozač opštinskog auta, Ljuba, starali su se o meni kao o nekoj princezi, nudili me hranom, sokovima, pravili pauze i kupovali mi žetone za flipere u restoranima uz magistralu. Proveli smo tri nezaboravna dana u Užicu. Sto puta smo mama i ja prepričavale taj put. Kako smo nesrećom zaglavile u najgorem hotelu, jer su dva bolja bila do zadnjeg kreveta popunjena. Kako me je jedva pustila da sa decom idem u popodnevni disko. Kako je vozač Ljuba imao masnu kosu. Kako je oprala zavese u hotelskoj sobi. Kako je učitelj Dinić posle jedne svadbe u svečanoj sali hotela pojeo tanjir pečenja i kupus salate, glasno dišući kroz nos. Nemam nijednu lošu uspomenu vezano za taj put. Sećam ga se kao tri dana avanture, sreće, izazova, nadahnuća i poezije koja je lebdela svuda oko mene, koja mi je već zašla duboko u neurone i koju sam doživljavala kao svoj dom. Sa deset godina sam imala za sobom ozbiljnu kilometražu memljivih antologija svetske i domaće lirike, čiji su se čvrsti povezi linjali po ivicama. Posmatrala sam te knjige kao majdane koji u sebi kriju savršenu pesmu za mene, onu sa kojom ću jednom da pobedim na republičkom takmičenju. Pristupala sam poeziji kao recitatorka, a ne kao obična čitateljka ili, ne daj bože, autorka. Istina je da sam već nekoliko godina pisala pesme, ali za to niko nije znao, a i ja sam se pravila luda. Svoje pisanje nisam doživljavala kao nešto što treba tematizovati. Ono se odvijalo začaureno u intimi, kao neka sveta tajna, kao nešto što ni po koju cenu nema smisla deliti sa svetom. Tako će biti i narednih dvadeset godina. Moje pesme je smela da pročita majka i par najbližih prijatelja, tu se krug zatvarao.

DSC_0085
Foto: Danica Todorović

U drugom razredu gimnazije sam poslednji put nastupila na takmičenju recitatora. Govorila sam jednu oštru i strastvenu pesmu. Nosila sam martinke i bundicu iz 60-tih godina, imala sam natapiranu kosu i alku u nosu. Nije me zanimala pobeda. Bila sam besna delikventkinja, gledala sam žiri direktno u oči i ljutito izgovarala stihove. Kad sam završila, izašla sam napolje i zapalila cigaru. Bacila sam opušak na zemlju, zgazila ga martinkom i taman zakoračila ka kući, grupica drugarica iz razreda je istrčala iz bele sale kruševačkog Kulturnog centra, euforično me dozivajući: „Dođi brzo, brzo! Pobedila si!“

Poezija u mojim sveskama je tada bila krvava, bolna i mračna, ista kao i odrastanje. Trebale su mi godine, decenije, dok nisam izašla iz lavirinta adolescentskih demona i našla mir. Ta devojka u martinkama i bundici mi je i danas veoma bliska. Razumem je. Ona živi sa mnom, u meni. Ona me svaki dan podseća gde sam bila, a gde sam sada. Ja nisam od onih što odrastu pa zaborave kako je biti mlad. To sećanje je uvek aktuelno i sveže.

Večeras u Užicu imam književno veče. Pozvali su me srednjoškolci na njihov festival. Oni već šesnaest godina organizuju tu manifestaciju i ugostili su do sada mnoge pisce. Ja ne volim festivale, ali volim srednjoškolce. Čini mi se da ih razumem i da sam jedna od njih. S druge strane, ne znam koliko su današnje generacije slične mojoj. Mi smo jedni druge zvali na fiksni i čitali memljive antologije iz biblioteke, a oni čitaju prepričanu lektiru na forumima. Da li te male Užičane zaista zanima književnost? Videćemo.

Autobus Niš ekspres na putu od Kruševca do Užica staje na svakoj krivini. Uopšte ne gledam kroz prozor, ne zanima me spoljašnji svet, niti da li se Srbija promenila u zadnjih trideset godina. Nakačila sam se na WiFi i tvitujem o svom ocu, o našoj seoskoj kući, o maminom grobu, o festivalu. Osećam čudan oštar bol u vratu. Moraću da popijem nešto protiv bolova čim stignem. I guaranu. I votku.

U Užice sam stigla zgužvana i gladna. Moja koža i kosti su tražili topli tuš, creva su mi tražila topli obrok. Sve sam to na brzinu obavila, presvukla se i krenula prema pozorištu gde uskoro imam nastup. To je isto ono pozorište u kome sam onda recitovala. Idem tamo potpuno rasterećena i sa dozom neke romantične sete. Fali mi mama.

DSC_0096
Foto: Danica Todorović

U holu male scene užičkog Narodnog pozorišta dočekala me grupa devojčica, njihove profesorke književnosti i nekoliko pisaca koji su takođe gosti festivala. Ja nisam navikla na ljude, provodim dane sama na petom spratu, nemam nikakav gard, ni veštinu „hendlanja“ ovakvih situacija. A i ne treba mi. Hendlanje je dosadno. Zanimljivo je bacati se u situacije, roniti i propadati kroz njih, dozvoliti im da vas iznenađuju i menjaju. Tako sam se bacila u hol pozorišta. Profesorke su bile predusretljive i ljubazne, prema svim gostima, pa i prema meni. Pisci su bacali svoje regularne spike za šankom u prilično opuštenoj atmosferi. Ali deca. Ljudi moji, ta deca. Privukli su me kao magnet. Jedna grupa tinejdžerki me okružila, kao da se oduvek znamo i ja sam se odmah zaljubila u njih. Njihova čista i dobra energija opkolila me kao oreol. Imala sam utisak da stojim u centru velikog obruča koji svetli. Ne samo da su znale ko sam, znale su moje pesme, tvitove, priče. Poskakivale su ushićeno i lica su im bila ozarena. Onda je ispred mene stala jedna mala slatka plava. Ruke su joj se tresle i oči su joj bile pune suza. To je Lena, ona i Anđela će večeras biti moje moderatorke. Imaju isfotokopiran „Halter ego“. Profesorka Ružica je donela poslednji primerak iz Beograda i dala im da ga čitaju i množe. Lena je, sasvim slučajno, i jedna od pet srećnih dobitnika knjige „Ženo, pokrij tu dušu“, na izvlačenju koje sam pre par meseci  organizovala na fejsbuku. Kakav sinhronicitet!

Ne mogu da raščlanim sve detalje, čitavo veče je izgledalo kao eksplozija emocija, zagrljaja, suza, neverice, sreće. Njihove sreće što sam tu i moje sreće što oni postoje i što sam ih upoznala. Jer ja nisam znala da postoje. Nisam znala da deca u Užicu čitaju moje pesme i da ih čitaju sa takvim žarom. To veče mi je na neki način promenilo život, prikazalo mi svet drugačijim nego što sam ga do tada videla. Devojčice mi prilaze da me dodirnu, ne mogu da shvate da sam zaista tu. I ja na osnovu toga uviđam koliko njima znači ono što pišem. To nema nikakve veze sa sujetom, uspehom ili popularnošću. Za sve te stvari me baš briga. Ovde je reč o jednom čistom, iskrenom i dubokom odnosu, koji pisanju daje smisao i zbog kojeg ono što je napisano ima ili nema neki značaj. Preda mnom su te večeri stajale mlade osobe od krvi i mesa, koje su puno puta saosećale sa mnom i bile uz mene, čitajući fotokopirane redove pesama u svojim dečijim sobama, a da ja to nisam ni slutila. One su materijalni dokaz da me je neko tamo razumeo i da nisam sama, da su moje misli doprle do nekoga i da su putujući po svetu stigle na svoja odredišta. To je najsrećniji trenutak koji jedan autor može da doživi.

Književno veče je proteklo odlično. Uz dve najkompetentnije moderatorke u svemiru. Ko može da bude kompetentniji od najvernijih čitateljki? Niko. Nakon toga smo se opet grlile i slikale u holu, pričale i sto puta sam im se potpisala na knjige, sveske, papiriće. Lena je predložila da joj se potpišem na čelo, ali ipak to nismo uradile. Ludovale smo tako, dok me neko od starijih nije izvukao iz tog žamora, rekao im da moram da idem i da će me videti sutra na predavanju u gimnaziji.

Te večeri mi je njihova profesorka Ružica Marjanović, za stolom u jednom restoranu, pričala o svim zgodama i nezgodama koje su ih pratile ovih šesnaest godina koliko traje festival. Ružica je motor koji pokreće tu mašineriju. Ona je ta koja već šesnaestu generaciju srednjoškolaca inficira književnošću, koja ih bodri, koordinira i pomaže u organizaciji festivala. Ta žena, iz godine u godinu, u jednom gradu u srpskoj provinciji, ima najnačitanije đake u regionu. Užička deca poznaju savremenu književnost bolje od mene i vas. Oni zaista čitaju. Koliko sam uspela da vidim, upućeni su do tančina u svaku knjigu svakog autora koji je gost festivala. Nisam ja tu neki izuzetak. Svaka čast Ružici i njenim kolegama na svemu što rade za tu decu, za svoj grad, za celi svet. Rekla sam joj da ona društvu doprinosi više od bilo kog političara, aktiviste ili državnog činovnika. Da je više takvih profesora, gde bi nam bio kraj.

256466876_439699197493240_6822300741784148161_n
Foto: Danica Todorović

Sutra ujutru sam im održala čas u školi. Nisam bila ni približno vrcava i kontroverzna kao što sam najavila na fejsbuku. Govorila sam o poeziji kao načinu postojanja, na prilično ozbiljan i filozofski način. A oni su me pažljivo slušali. I u potpunosti razumeli. Nakon časa smo otišle na piće. Odvele su me na svoje mesto, u kafić Kulturnog centra. Sele smo za jedan veliki sto. Neke su pile kafu, a neke bogami džin tonik. Ja sam naručila pivo. Rekle su mi da nikad nije krenulo toliko njih na piće sa piscem. Pričale smo o životu, o prijateljstvima, o ljubavi, o porodici… Gledala sam ta vedra pametna lica i te bistre oči i u svakoj od njih videla buduću uspešnu i ostvarenu ženu. „Niste ni približno sjebane kao što sam ja bila u vašim godinama. Vi ste tako zdrave i konstruktivne. Ponosna sam na vas i verujem u vas“, rekla sam im. Mogle smo da ostanemo tamo ceo dan, ali sam u tri sata imala voz za Beograd, pa sam bukvalno trčala na železničku stanicu. Ružica mi je rekla da idem vozom, jer je čistije i komfornije i ima internet, sreća da sam je poslušala.

Na putu za Beograd utisci su mi izbijali na uši i nos, slivali mi se po telu, bila sam natopljena utiscima. Taj voz kao da je lebdeo pola metra iznad zemlje, digla ga je ljubav one dece. U sumrak je mašinovođa pustio The Doors i sve je postalo nadrealno. Ona mlada ja u martinkama i bundici pomislila je kako bi sad bilo dobro zapaliti džoint na prozoru kupea. Pre dva dana sam sedela u hladnoj seoskoj kući sa svojim ocem, cinična i sumnjičava prema ljudima i festivalima. Teška kao grob moje majke. Sad neka druga osoba sedi u ovom vozu. Mislim na Lenu, Anđelu, Danicu, Ružicu… Toliko sam im zahvalna. Sve što sam kroz svoje pisanje dala, kroz njih mi se vratilo. Ipak ovaj svet nije za bacanje. Neki mehanizmi u njemu i dalje besprekorno rade – oni za kruženje dobrote, iskrenosti i ljubavi u prirodi.

Mama, da si tu, prepričavale bismo ovo narednih trideset godina.

Tekst: Frida Šarar

Komentari