Ko sam ja i šta uopšte hoću? Pišem, a nisam pisac. Ili se bar ne osećam tako. Osim ako bismo definiciju pisanja baš baš nategnuli. U tom slučaju bismo svi bili pisci. Ja samo izražavam svoje misli u pisanoj formi, trudeći se da budem što doslednija u preslikavanju sadržaja iz glave na papir. Doslednost i jasnoća su mi jedini kriterijumi. Ne razmišljam o stilu, inovativnosti, originalnosti, jer takva razmišljanja su uvek s osvrtom na kontekst, sa osvrtom na druge, a ja nemam pojma o kontekstu. Kontekst mi je van fokusa. U fokusu su mi samo vlastite misli.
Ako je pisac onaj ko želi da se bavi pisanjem, ja to nisam. Ako je pisac neko ko uporno i vredno usavršava „zanat“ pisanja, ja to nisam. Ako je pisac neko kome je stalo do jezika, ja to nisam. Ako je pisac neko ko je upoznat sa drugim živim piscima i smatra ih kolegama, ja to nisam. Ako je pisac neko ko oseća odgovornost prema književnosti, ja to nisam. Ipak, neki ljudi me nazivaju spisateljicom, pa čak i književnicom. Možda je književnica adekvatnija reč, jer istina je da sam objavila neke knjige. Iako ništa od onoga što je u njima, nije pisano da bi bilo objavljeno. Da li naša određenja zavise od unutrašnjih motivacija ili od spoljašnjih rezultata? Rezultat mog postojanja na planeti Zemlji je, između ostalog, poprilična količina napisanog teksta. Ima nekoliko godina od kad sam počela i da zarađujem od pisanja. Pa opet, ne osećam se piscem, iz više razloga. Pisac valjda ima neke planove u vezi pisanja, ima ideju kuda ga to pisanje vodi i šta sa njim želi postići. Ja to nemam, ja samo pišem. I bez obzira što pišem više od trideset godina, nikad nisam pomislila da to ima neku budućnost i da ću sutra opet da pišem. Ne mislim da takav pristup moje tekstove čini išta posebnijim i boljim od drugih. Ima puno velikih pisaca koje obožavam, a koji su pisanje doživljavali kao svoju obavezu, kao trening, kao posao i kao život. S druge strane ima i mnogo nebitnih pisaca koji pisanje doživljavaju isto kao i ovi bitni. Izgleda da pristup pisanju nije nikakva mera pisca. A šta jeste? Tekst? Neki su mi rekli da ću postati pisac tek kada napišem prvi roman. Neki su mi rekli da ću postati pisac kada napišem prvu fikciju, tj. kad budem prestala da pišem u prvom licu. I jedni i drugi su podrazumevali da želim da postanem pisac, iako im ja tako nešto nikada nisam rekla. Odakle im ideja da želim da budem pisac? Zar samo zato što sam slučajno objavila par knjiga i slučajno zarađujem od pisanja? Isto tako, čula sam komentare da bi možda trebalo da se brže probijam u toj karijeri regionalne kolumnistkinje. Kojoj karijeri, kakvoj karijeri? Ko kaže da ovo nije poslednja kolumna koju sam ikada napisala? Ljudi mi učitavaju i pripisuju svakojake planove i motivacije sa kojima nemam blage veze. Ljudima je teško da shvate da neko samo postoji. Niti išta hoće, niti igde pripada. Zovite me kako hoćete, ali ja nemam ambicije koje mi prilepljujete. To je vaša projekcija. Ne kažem da nikada neću napisati roman. Ne kažem da nikada neću pisati u trećem licu. Ako se do bude desilo, desiće se spontano iz inspiracije, a ne strateški iz ambicije. Ne odbijam da pripadam zajednici pisaca iz nekog nadobudnog principa. Prosto sam takva, duša mi neće pripadanja, i ne razmišljam o tome. Vrtim se samo po svom srcu i svojoj glavi. Sedim u sobi i pišem. Neko me sada za to plaća, možda sutra neće. Neko danas hoće to da objavi, sutra možda neće hteti. Život ide dalje, ima toliko poslova na ovom svetu, sigurno na desetine koje bih mogla da radim. A i da ne radim ništa, isto je lepo. Ne znam šta ste toliko navalili na mene – pisac pa pisac.
