Imam tanke zidove na spavaćoj sobi, ujutru čujem zveckanje servisa za čaj i tihi razgovor naših suseda, starijeg bračnog para. Melodija koju proizvode njihovi čajnici ispunjava me mirom, idejom o vlastitoj spokojnoj starosti uz muža, o ljubavi za celi život. Jednog jutra čula sam je da plače. Nije bilo uobičajenog zveckanja i njegov glas se nije čuo. Nešto mu se dogodilo, pomislila sam. Ta misao me presekla ispod rebara. Ona je neutešno plakala tamo iza zida, pričala je telefonom. U jednom trenutku glas joj se izbistrio i postao jasan. Rekla je da on već decenijama u novčaniku čuva pismo koje mu je poslala dok je plovio po svetu, o tome koliko je srećna što je voljena, što ga je pronašla i što nikad nikoga nije volela kao njega. Tu se njen glas opet zamutio, a ja sam se naslonila na zid i počela da plačem. Plakala sam dugo, zajedno sa njom. Suze su mi kapale na spavaćicu, nisam mogla da prestanem. Srce mi je dotakla velika ljubav od koje me delio samo jedan tanki zid. Ljubav koja je uspela da se drži u ovom nestabilnom svetu. Ljubav uokvirena u nešto tako komplikovano, konzervativno i kontroverzno, kao što je brak.
***
Brak je, posle prijateljstva, nešto najveće što čovečanstvo ima. Žao mi je što zbog njegove rasprostranjenosti, uobičajenosti, ukorenjenosti u tradiciju, ljudi gube iz vida o kako veličanstvenoj instituciji se tu radi. O kakvom testu života, zrelosti, stabilnosti, privrženosti i odanosti. O kakvom izazovu za um, za telo, za emocije i nagone. Živeti u braku znači opstajati u svim egzistencijalnim situacijama zajedno s nekim, a to je ujedno i predivno i preteško.
Kad kažem brak, ja ne mislim na parče papira, niti isključivo na zajednicu muškarca i žene. Mislim na ljubavni odnos sa istim mestom prebivališta, koji pretenduje da traje celi život. Brak je jedna megalomanska ideja kojoj mnogi od nas nisu dorasli. Nije lako uvek biti dobar, biti pribran, biti fokusiran na ono pravo, biti odrastao i odgovoran. Ljudima svašta pomuti um, trenutni porivi im se čine kao sudbina, prohtevi nastali iz čistog sebičluka izgledaju im kao njihova priroda, koju im onaj drugi navodno guši i oduzima. Treba imati širinu, mudrost, saosećanje, da bi ispravno izmerio vrstu, značaj i obim, svakodnevnih problema, ustupaka, žrtvi, u konačnoj formuli braka. Da ih ne bi doživeo kao beskonačne i fatalne. Da bi shvatio gde prestaje ulaganje u odnos, a gde počinje uživanje u odnosu. Cela ta računica je mnogo lakša ako iza svega stoji ljubav. Onda se stvari odvijaju lagano i spontano. Iako i tada, brak zahteva sve ove vrline koje sam gore navela. Ljubav nije dovoljna. Ljubav ima svoje uspone i padove, svoje faze, bure i zatišja, koje brak ima zadatak da obuhvati i preživi.
Posvetiti svoj život jednoj osobi i živeti uz osobu koja je posvetila život vama, nije li to jedan uzvišen, skoro pa nadljudski podvig? Nije ni čudo što se brak u religijama smatra svetinjom. On je religija sam po sebi, religija koja zahteva od nas da budemo najbolji, najodrasliji i najpametniji mogući, da se borimo za nešto više od jednodimenzionalnih uzbuđenja koja traju jedan tren. Brak nas tera da budemo kompleksni, da se prostremo u širinu i u visinu, da promenimo svoju strukturu, da budemo bolji ljudi.
Nažalost, većina brak posmatra površno. Jedni ga preziru, a drugi u njemu vide od spolja nametnutu formu koju nekritički usvajaju i po kojoj žive. Retko ko uviđa pravu vrednost braka. Godine zajedničkog života, tuge, nedaće, nerazumevanja, nepoklapanja, razilaženja, podudaranja, prijatnosti, prisnosti, sreće, provedene s nekim. Treba opstati na tom putu. Treba biti trezven i realan pa videti ima li taj put, kao celina, smisla. Jesu li neki problemi i razmirice trenutni ili trajni. Koliko i dokle ima smisla tolerisati. Brak nije ni ropstvo ni robija. Brak je sloboda da se bude s nekim, dokle god to ima smisla i dokle god ne odlučimo drugačije. Mi sklapamo brak, ne sklapa on nas. Samo pod uslovom da je svaki trenutak proveden u braku rezultat naše slobodne volje, važi sve što sam napisala u ovom tekstu. Ako ga doživljavate kao nešto veće od vas, čemu morate da se bezuslovno prilagođavate, u čemu ste se zatekli i što odrađujete bez ljubavi, bez bliskosti, bez života, onda to nije brak o kome ja pričam.
U jednom od prethodnih tekstova pisala sam o bliskosti. Objasnila sam tamo da bliskost između dva čoveka, dodir dveju duša koje su izolovani atomi u svemiru, smatram smislom života. Sartr je govorio „drugi su pakao“. Ne, samoća je pakao. Samoća je pakao koji sami sebi priređujemo onda kad smo nemoćni da razumemo druge, da prevaziđemo lične ograničenosti, zablude, paranoje, narcisoidnost i detinjastost. Onome ko nije spreman ili sposoban da krene jednim složenijim putem, da razmišlja zrelo i da izgradi integritet, samoća je utočište. Međutim, čim se maknemo iz svoje glave i stanemo u cipele nekog drugog, čim proširimo svoje razumevanje sveta izvan granica vlastite kože, drugi prestaju da budu tako daleki i preteći. Jezik empatije je univerzalni jezik ljudskih duša koji ima moć da pronađe isto u različitom i da spoji ono što je razdvojeno. Bliskost jeste smisao onog života koji se odvažio da živi svoju najnapredniju, najhumaniju, najrazvijeniju verziju. Brak je hram te bliskosti. Brak je odnos u kome bliskost ne prepuštamo slučaju, već je održavamo, uvažavamo, čuvamo, negujemo, uzgajamo. Ona tako postaje način života. Ona postaje život.
