Od lepota prirode najviše volim kad vidim kako prodanim dušama pucaju tetive u raščerečenosti između alavosti i lažnog dostojanstva, kad je perfidni manipulator jasnim i jednostavnim argumentima sateran uz zid i primoran da prizna istinu, kad se bahatom lakomislenom jebivetru neozbiljnost obije o glavu, kad nadobudnog i narcisoidnog mediokriteta neko postavi na svoje mesto, kad glup shvati da je glup, kad zloba dođe na naplatu, kad vas onaj kome ste jednom slomili srce pa se izbezobrazili da mu priđete opet – odjebe, kad bilo koje ruglo sveta izađe na videlo, dobije ime i prezime i mesto u poretku stvari. Takvi prizori ispunjavaju moje srce, izazivaju osećaj zadovoljstva i mira, ulivaju nadu i vraćaju mi volju za životom. Svet mi tada izgleda kao neka samoodrživa bašta, zaokruženi ekosistem u kome je pravda predator i osnovni faktor balansa među življem. To nije osvetnički poriv, to je poriv za poravnanjem svih računa, za demaskiranjem i ogoljavanjem, to je nagon za razbistravanjem sveta.
Ja svet vidim bistro. Vidim njegove linije, uglove, geometrijske oblike, tačke i duži, vertikale, horizontale, krivulje i dijagonale. Vidim taj kostur sveta kristalno jasno celog svog života. Na njemu vidim nanose naših mana, slabosti, zloće, civilizacijskih vrednosti i malograđanskih morala. Vidim ih kao slojeve mulja, žabokrečine, prodane magle, šećerne vune. Na tim pravilnim oblicima rastu mahovine, korali i okeanske alge, raste ljudska kosa, konjski repovi, kljove debelih morževa, fina orošena paučina crnih udovica, izmet pustinjskih zmajeva, njujorška kanalizacija, ozračeni raspali nameštaj Černobila. Bilo mi je mnogo teško da gledam sav taj lom koji su ljudi nabacali preko savršene strukture kosmosa. Osećala sam odgovornost da ga sama raščistim, ali to nije u moći jednog čoveka. Taj osećaj bespomoćnosti me frustrirao. Mogla sam samo pomalo, samo lokalno, intimno i pojedinačno, da razgrćem hrpice smeća i iskopavam dragocene duži morala i pravde, koje sijaju kao zlato. Svaki taj milimetar mi je bio beskrajno vredan, ali, u isto vreme sam bila svesna da me i dalje okružuju hiljade hektara mentalne deponije čovečanstva. Pogled na ta prostranstva jednak je definiciji očaja.
Primetila sam, u međuvremenu, da moje rvanje sa smećem ne daje iste rezultate u umetnosti i životu. U životu bih mnogo više nastradala, pokidala se i polomila, da dođem do pedlja istine. Međutim, umetnost – ne svaka, nego ona koja dopire do srca ljudi – ima efekat megafona, medija, svete objave. Napisala sam u životu dve ili tri pesme koje su zagrebale površinu desetina hiljada srca, izvukle istinu iz mulja, ne samo za mene, nego i za druge. Nisam morala da uzmem ašov i oznojim se od iskopavanja. Pesme su došle kao ogroman moćni fen i oduvale plantažu smeća u jednom dahu. One su moja super moć. Saznanje da raspolažem takvim oruđem mi je donelo mir u životu.
Osim toga, svesna sam da ima još mnogo ljudi koji čistim srcima i specifičnim načinom delovanja rasklanjaju smeće i čuvaju neprikosnovenu strukturu sveta. Njihovo postojanje me takođe umiruje. Nije sve na meni. Ne moram da budem mesija, hvala ti bože. Mi smo na ovoj planeti pčele radilice, higijeničari, rasklanjači govana, udarnici, stradalnici i rudari. I u manjini smo. Većina je tu da sere, da muti, mulja, zagađuje, zapetljava, nanosi, uvija, zavlači. Većina nikada nije dotakla plemenitu strukturu sveta. Oni žive u mulju, u izmaglici koja obavija pojmove, u mentalnoj deponiji čiji se smrad širi svemirom i to je sve što oni znaju. Nazivaju to relativnošću, načinom života, pogledom na svet. Ali ime tog modusa bivstvovanja je nepravda i laž.
Teško je, zaista je teško, govoriti o moralu, istini, pravdi, nekome ko u njih ne veruje, niti ih je ikada primenio u iskustvu. Ali nije nemoguće. Jer mi rudari ne prestajemo da kopamo, to je jače od nas. Radimo to istovremeno, naizmenično, zajedno i odvojeno, putevima koji se negde razilaze, negde prepliću, negde prave velike raskrsnice. I na tim mestima događaju se sve ove lepe stvari koje sam nabrojila na početku teksta, događaju se male pobede, smrad smeća se razgrne i stvori se momenat apsolutne čistote. Tad sednem da predahnem. Nikakve zasluge ne pripisujem sebi, ja sam samo medij. Priroda nas je stvorila takve kakvi jesmo, da zajedno narušavamo i uspostavljamo ravnotežu sveta. Volim kad vidim da taj sistem funkcioniše. Makar povremeno i naizgled slučajno, ali ipak dovoljno da nas ne udavi, ne proguta i ne uguši smrad.
