Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Mala Frida malo sutra

166
plavo

Ko da strepi mrki vuče
S planinskoga gladna miša

Ivan Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića

Ne znam kako da vam pišem o ovome, a da vi to ne doživite u kontekstu društveno-kulturno-civilizacijsko-ambicijske motivacije i diskursa. Kako da govorimo o svojim vrlinama, a da nam ne kažu da se hvalimo? I kako da govorimo o svojim manama, a da nam ne kažu da smo skromni? Ja ne želim da budem ni jedno od ta dva. Ni skromnost ni hvalisanje me ne zanimaju. Zanimaju me realnost, objektivnost, istina. I njihove suprotnosti. Zanima me tačno ispričana priča, precizno obrazložen problem, jasno rasvetljena tema. Moj jezik nema nikakav podtekst. Ako kažem da sam lepa, to ne znači da se hvalim. I ako kažem da sam smotana, to ne znači da sam skromna. Istina je da sam lepa i istina je da sam smotana. Zabole me šta to znači za ostatak sveta i zabole me da lažem o sebi da bih zadovoljila moralne imperative mahale.

Eto, nadam se da sam ovim uvodom malo razjasnila stvari i da ćemo se u nastavku teksta bolje razumeti. A ako se ne razumemo, možda bi trebalo da prestanete da me čitate, jer tu pomoći nema.

2011. godine na Tviteru, moj prijatelj @Kaldrmas rekao je: „Muka mi je od malih Fridana i Fridica, svakodnevno niču novi, preplavili su Tviter.“ Meni je ta njegova nervoza oko trenda fridizma na starom Tviteru tada bila potpuno suvišna. Jer, brate dragi, koga briga, neka pišu ljudi šta hoće i kako hoće, ti nemoj da ih pratiš, a mene nimalo ne dotiče što se moj uticaj na nejake ljude bez identiteta širi kao masna mrlja. Niti neko može da me ugrozi time što me oponaša, niti smatram da se moj identitet razvodnio njihovim postojanjem. Na kraju krajeva, oponašanje nikada nije doraslo originalu, uvek ostavlja bljutav ukus iskorištene i neoprane ambalaže, bez srca, bez suštine.

Druga kategorija ljudi su bili oni koji su krali tvitove. Ne samo moje, nego tvitove raznih ljudi. O tome sam jednom i pisala. Ta vrsta krađe mi je nešto najjadnije u univerzumu. Koliko moraš da budeš željan i žedan pažnje, da bi krao tuđe rečenice i predstavljao ih kao svoje. Tako je jedan nabildovani mrki muškarac ukrao preko pedeset mojih tvitova koji su govorili o najdubljoj ljubavnoj intimi i „prodao“ tu intimu kao svoju. Ok, to je stvarno poremećeno. Ni o tome ovde ne bih dužila.

refleksija
Treća kategorija su ljudi koji niti imitiraju, niti kradu, već su po nekim psihofizičkim karakteristikama, načinu života, odnosu prema malim zadovoljstvima, sanjarskoj izmaglici i erosu koji obavija čitavu vizuru njihove svakodnevice, zaista na neki način slični meni. Na prvi pogled. I tu ima nešto što me nervira, o čemu želim da govorim u ovom tekstu.
Šta me tačno nervira kod ljudi koji su naizgled slični, potpuno slučajno slični meni. Niti kradu, niti kopiraju, samo žive svoj život koji malo podseća na moj. E pa, kod tih ljudi me najviše nervirate vi. Vi, koji u svom vidokrugu imate i mene i njih. Vi, koji u njima vidite svežu krv na tragu Fridine estetike. Vi koji ne kontate ništa.

Pre svega, želim da kažem da je moj odnos prema mladim ljudima koji dolaze, apsolutno, besprekorno, savršeno blagonaklon i navijački. Svaka vrsta iskrenog, inovativnog, drugačijeg i dubljeg pristupa životu i stvaranju, koju primetim kod mladih ljudi, iskreno me obraduje i ulije mi nadu u budućnost. Te prelepe, prepametne, darovite mlade bih zagrlila i dala im sav vetar koji imam na raspolaganju u leđa. Da ne pričamo o tome da momentalno postajem njihov fan. Idem na njihove koncerte, kupujem njihove knjige, pratim njihove filmove. Nikad u životu nisam osetila zavist i doživela bilo koga kao konkurenciju, ni one starije, ni one mojih godina, a kamoli mlade izuzetne ljude koji dolaze. Oni su blago ovog sveta i moje blago.

Kada sam pre desetak godina gledala neki video na kome su se smenjivala lepa mlada ženska lica, pegice, bujne kose, guste trepavice, rupice na obrazima… sve su bile tako različite i tako lepe, da sam osetila ogromnu sreću što naša planeta raspolaže nepreglednom količinom i raznovrsnošću ženske lepote, koja se stalno podmlađuje i dolazi nova, da sam tri dana nakon toga bila na nekom oblaku miline, potpuno rasterećena svoje lepote i odgovornosti da je grčevito čuvam za slučaj da svetu zafali lepih lica. Neće mu zafaliti, ima ih koliko hoćeš, možeš da se opustiš. I stvarno sam se opustila. Iako znam da moja reakcija nije uobičajena i da bi mnogi u tom trenutku umrli od teskobe, zavisti i želje za nadmetanjem.

Kad bi svako živeo u skladu sa sobom i na životnom putu pratio sam sebe, verovao sebi i voleo sebe, niko se ne bi ni setio da razmišlja o takvim glupostima kao što je konkurencija. Ta reč je utvara. Konkurencija ne postoji. Postoje samo ljudi koji ne veruju u sebe. A ja verujem u sebe. I volim sebe. Kada bih videla nekog ko zaista, iznutra i spolja, podseća na mene, ja bih, kao jedna deklarisana egoistkinja, obožavala tu mladu osobu kao sopstveno dete. Videla bih u njoj produžetak sebe, a ne pretnju sebi. Volela bih je, štitila i želela joj sve najbolje. Nažalost, takvu osobicu još nisam upoznala, što ne znači da neću. Ali vidim zadnjih par godina, pojavljuju se neke osobice koje mi sliče samo po površinama, ali ne i po dubinama. One i nemaju dubine, samo neki slatkasti fridizam, onaj što se 2011. širio kao masna mrlja. I to nije nikakav greh, niko nije dužan da ima dubine. Ali zameram vama, mojim dugogodišnjim čitaocima, pratiteljima i prijateljima, jer čini mi se kao da ste počeli da nas poistovećujete. Ja neću da vas podsećam koliko sam krvi ispljuvala po belosvetskim tajmlajnima, koje su bile moje teme, na čemu se bazirala moja filozofija i čime su bile natopljene moje reči. Ako ste maloumni i veze s mozgom nemate, vi eto upoređujte te površne dolce vita devojčurke sa mnom. Ponavljam, devojčurci mi nisu krivi. Vi ste me razočarali. Mislila sam da se bolje poznajemo. Mislila sam da vidite iza internetskih estetika. Ja sam zapravo glupa što sam previdela da tako delikatne stvari mogu da vide samo retki i da tih retkih ima nekoliko. Za ostale sam ja ono dokle su sposobni da dobace misli.

Kada je Britn Spirs u zenitu svoje popularnosti, pre 20 godina, zasela na tron pop muzike, svi su rekli da je to kraj boginje Madone. A Madona je onda izašla na nastup odevena u majicu sa likom Britni i na zajedničkom performansu poljubila Britni jezikom u usta. I to nije uradila da bi dokazala kako se ne boji nadolazeće mladosti i odlaska u penziju. To je uradila jer Madona jeste boginja, koja nikome ništa ne mora da dokazuje i koja je znala da pod kapom nebeskom ima mesta za nju iza još hiljadu malih Britni. Ja sam tada bila jako mlada, ali sam totalno razumela Madonu i znala sam da nema nikakve ironije u toj majici i u tom poljupcu. Ona je stvarno volela Britni, onako iskreno, kolegijalno, majčinski i zvezdano. I znala sam tada sa svojim dvadeset godina, da ću u zrelom dobu biti ista kao Madona, prema svakoj svojoj Britni.

Moja Britni se još nije pojavila. Ne poturajte mi umesto nje šatorske pevačice koje pevaju francuske šansone, ni narcisoidne adolescentkinje koje nazdravljaju penušavim pićima, ni neke njanjave fufice što se prenemažu u svilenim penjoarima, ni slatkorečive divice koje leže u kadama i maštaju o Italiji. Moja mala će doći sa minobacačem koji ispaljuje tkiva i organe. Biće mračna kao Niče. Biće strastvena kao Koštana. Biće mudra kao biblijski prorok. Biće teška sebi i svetu i iz te težine će kreirati svetlucavi, zavodljivi svemir. Biće bolja od mene. Pa upoređujte koliko vam volja.

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari