Posle dvadeset dana u selu, gde ulicama i dvorištima gospodare čopori slobodnih pasa, kukuvije noću nariču oko prozora, gde je mrak gust i crn, a jutra rosna i trave isparavaju mirise, gde je svaka druga kuća zarasla i prazna, nije mi se vraćalo u vrevu i prljavštinu ambicijom zaglušenog grada. Pogotovo mi se nije išlo u Beograd, za koji sam radosno planirala odevne kombinacije i slagala ih u kofer kad smo krenuli na odmor. Ali selo je sve poremetilo. Ono me je pročistilo i ponovo pokrenulo. Postala sam neka druga u odnosu na onu koja se pre tri nedelje radovala Beogradu. Ipak, došli smo u njega, da vidim sestru i drage ljude, misleći kako će grad samo da nam smeta. I taj osećaj me držao sve dok nisam napravila prvih pet koraka. A onda je grad počeo da baca svoje sitne suptilne lepljive mreže, da me umotava u njih i da srasta uz mene. Počeo je da me zavodi i da me hipnotiše. Raširio se kao neka raskošna lepeza sa milion detalja, zvukova, boja, hladovina, šarmantnih knjižara, šarenih sladoledarnica, bezbroj stolova i stolica raspoređenih u more kafića koji rade u ritmu i duhu nekog festivala koji neprestano traje. Kad grane sunce, sve postaje pet nijansi intenzivnije, mirisi restorana, pekara, hamburgernica i zalogajnica, rastvaraju se u vazduhu i grad postaje jestiv, sočan, ukusan. Iz biblioteka zamiriše stari potamneli papir, iz crkava tamjan, ispod mostova reke, čamci i alge, sa glasnih pijaca voće i povrće koje još uvek nije izgubilo onaj pravi ukus i slast.
Uskoro će biti deset godina kako ne živim tamo. Ta distanca mi je dala mogućnost da posmatram Beograd nepristrasno i nevino, neopterećena njegovim komunalnim, infrastrukturnim, socijalnim, urbanističkim i političkim problemima. Posmatrano spolja, iz vizure gosta, Beograd ima sve. U jednom danu vodila sam sina u Narodni muzej, Sabornu crkvu, na Filozofski fakultet, na Avalski toranj i spomenik Neznanom junaku, a trebalo bi nam na desetine takvih dana dok sa klasičnog i konzervativnog pređemo na moderno i avangardno, u sve zađemo i sve obiđemo, sve osmotrimo i svemu damo vremena, odmarajući se usput u bezdanu onih lepo dizajniranih kafića u kojima sede neki lepi ljudi i vazduh između stolova miriše na sadašnjost, na slobodu, na svet. Ne možeš glavom obuhvatiti Beograd. Možeš samo neke njegove delove, slojeve, mikrosvemire. Dok smo se sa Kalemegdana, preko Topčidera vozili prema Avali, moj muž je rekao: “Svaki put zaboravim koliko je Beograd lep.“ To isto sam pomislila i ja. Čovek lako zaboravi ono što ne može da ujarmi u pojam. Rasprši mu se po lobanji kao sneg u snežnoj kugli. A Beograd je nepojmljiv i nedefinljiv. Kad si daleko, ne možeš da obuhvatiš sećanjem njegovu mnogostrukost i različitost. Kada si previše blizu „ne vidiš šumu od drveća“. Tek kad mu priđeš kao dobronamerni gost, bez narogušenosti i predrasuda, on se rascveta pred tobom i ukaže ti se u svojoj lepoti.
Svaki put kažem „moram da dolazim češće, moram da ostajem duže“, ali nekako se uvek sve završi na dva strmoglavljujuća dana u kojima jurim mesta i ljude i usput se divim svemu što ne stižem ni da okrznem, pomalo žaleći što Beograd više nije moj, iako ga, dok je bio moj, nisam videla tako široko i jasno.
