Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Čovek mora da smanji očekivanja od života da bi ispraznio ormar od viška stvari

351

U mom ormaru živi garderoba za savršen život i savršenu ženu. To najčešće, a možda i nikad, nisam ja. Ali mene ne zanima ko sam, već ko želim da budem. Kupujem haljine za situacije koje ne postoje, za telo kakvo nemam, za život o kakvom maštam. Na mojim ofingerima i policama spavaju detalji nemogućih svetova. To nisu komadi tkanine koji služe svrsi odevanja, to su simboli moje budućnosti, to su objekti koji su doputovali kroz vreme da me ubede da će budućnost biti baš onakva kakvom je zamišljam.

Dok sam se kao tinejdžerka borila sa viškom kilograma i poremećajima u ishrani, provodeći dane, nekad i mesece, na relaciji kuća-škola, bez izlazaka, bez druženja, bez veselja, u mom ormaru je živela srećna vitka devojka koja se ludo provodi. Ja sam ta devojka, ja ću biti ta devojka i bitno je da na vreme spremim garderobu za nju. Ona će samo doći jednog dana i obući će sve to što je čeka u mom ormaru. Ne smem da budem nespremna.

Dok sam sedela na kauču i zarivala slane štapiće u kanticu eurokrema, u jedinoj trenerci koja mi je bila taman i koju sam nosila svakodnevno dok se nije pocepala, mama me je molećivim glasom pitala želim li da mi plati da kupim novu trenerku, a ovu izlizanu bacim u smeće. Htela sam da izađem mami u susret, ali se u meni javljao neopisiv otpor kad bih pomislila da treba da odem u radnju i kupujem nešto za ovu debelu, musavu od eurokrema. Ona me baš nije zanimala. Ona je nosila stare stvari, očeve kapute, mamine trudničke spavaćice, bakine pletene prsluke. Na nju mi se nije trošio novac.

Rekla sam mami da bih ipak zadržala trenerku još neko vreme, ali da mi treba novi kaput za zimu i da bih radije sada kupila kaput.

pexels-artem-beliaikin-994523

Odnos mojih roditelja prema garderobi je arhaičan, posleratni, proizišao iz siromaštva. Kaput, Čizme, Jakna – kad oni izgovore te reči, misle isključivo na moju utopljenost, udobnost, sigurnost, ne razmišljaju o estetskoj funkciji garderobe, o simbolima koji se u njoj kriju. Garderoba je za njih prosta i neophodna. Kupiti kaput isto je što i pripremiti ogrev za zimu. Njihova punačka ćerka gimnazijalka mora da ima solidan kaput.

Čula sam se sa drugaricama i pitala ih hoćemo li u Niš ili u Beograd. ’90-tih godina u Kruševcu nisu postojali tržni centri, pa smo mi tinejdžerke u šoping odlazile u nišku Kalču i Podzemni ili u beogradski City passage ili Čumićevo sokače.

Sledećeg dana, Nevena, Lola i ja sedamo na bus i odlazimo u Niš. U džepu imam 200 nemačkih maraka. I više nego dovoljno za odličan kaput. Moji roditelji nikad nisu štedeli kad je trebalo uložiti u tih nekoliko odevnih predmeta koje su oni smatrali za institucije. Kaput, čizme, jakna, farmerke.

Šetamo se nas tri po Kalči, pijemo kafe, kupujemo sitnice. Ja sam opsednuta kozmetikom za stopala jer mi se jedino na stopalima ne vidi kilaža. Kupujem kupke, pilinge, maske za stopala… potrošim 50 maraka. To je ok, 150 je sasvim dovoljno za kaput. Idemo od butika do butika, razgledamo, probamo, ja ne izlazim iz kabine kad nešto probam, ne dozvoljavam drugaricama ni prodavačici da vide kako mi sve ružno stoji. Uglavnom, bio je to sasvim regularan dan devojačkog smucanja po radnjama, sve dok me sa jednog izloga nije probola strela. U butiku veša i kupaćih kostima na lutki je stajao srebrni bikini. Gornji deo je imao klasične čvrste korpe, dok je donji deo bio poput uzanog šortsa, sa srebrnom šnalom napred. Kupaći je izgledao kao napravljen od metala i ja sam na trenutak izgubila dah. Čula sam idealnu devojku iz mog ormara kako mi šapuće na uvo: „Ovaj kupaći je moj.“ Zamislila sam kako hodam u njemu po gradu. Svakako ga ne bih nosila samo na plažu, obula bih srebrne martinke i izašla u bikiniju u grad. Tehno žurke su ionako bile u punom zamahu, a ovaj kupaći je bio stvoren za to. Nosiću ga naravno i na moru, nosiću ga svuda! Bukvalno ne postoji ništa na svetu što mi je trenutno, ovog novembra 1996. potrebnije nego taj kupaći. Ušla sam unutra i pitala koliko košta. Prodavačica je odgovorila 180 maraka. Izašla sam iz radnje i pitala Nevenu da mi pozajmi 30, što je ona i uradila. Vratila sam se unutra i rekla: „Dajte mi taj kupaći u S veličini.“ Prodavačica me odmerila od glave do pete, trebalo mi je bar petnaest kila manje da bih ušla u S, odmahnula glavom i spakovala mi kupaći.

Kad sam stigla kući i pokazala roditeljima šta sam kupila, krstili su se satima.

– Vo imja oca i sina i duha svetoga! Pa dete, ti stvarno nisi normalno! Kad ćeš to da nosiš? A i uzela si mali broj, što bar ne uze nešto što ti je taman?! Ormar ti je pun malih stvari, dok ti ideš u školu u pocepanoj trenerci. Kupi jednom nešto što možeš odmah da nosiš!

Otišla sam do ormara i spustila kupaći u njega kao relikviju. Savršena devojka mi se osmehnula i zagrlila me. Rekla mi je da me neće izneveriti.

Od tad pa do danas, srebrni kupaći je postao najveći simbol moje izmaštane budućnosti i svih suludih kupovina koje sam tokom života imala. Ako moju mamu i Nevenu pitate o srebrnom kostimu, obe će prasnuti u smeh. Ta priča je za njih sažeta storija o svemu što ja jesam. Luda iracionalna sanjarka koja veruje u nemoguće stvari.

pexels-martin-lopez-2157166

***

  1. godine, na beogradskom bazenu Tašmajdan, dok se ledeni novembar zavlačio ljudima pod šalove i nogavice, studentkinja filozofije sa telom bez ijednog kilograma viška, plivala je s jednog kraja olimpijskog bazena na drugi, u srebrnom kupaćem kostimu. Nije me izneverila. Došla je po svu garderobu koja ju je u mom ormaru godinama čekala.
Tekst: Frida Šarar

 

Komentari