Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Knjiga o mršavljenju i ljubavi (treći deo): Depresija

192
depresija

Ne postoji neki poseban trenutak kada sam odlučila da odgovorim na B-ovu ljubav. Nakon svih iskušenja kojima je odolevala, ona kao da je, iz nekog inata, postajala sve jača, a ja sam, vremenom, potrošila municiju koja me od nje brani. Kada su, dakle, i poslednji izgovori postali providni i bedni, moja ljuštura je sama od sebe počela da se topi. Istopili su se rogovi i bodlje koje sam nakostrešila prema svetu. Istopili su se i suvišni kilogrami, jer, nisam više morala da unosim na usta nadoknadu za ljubav. Praznina koju sam kamuflirala hranom ispunila se najslađim, najdelikatnijim nektarom sa nula kalorija – nektarom ljubavi. Ima istine u onome što kažu naše strine i tetke: pijem gorku kafu jer mi je život sladak. Kada život obljutavi, na različite načine pokušavamo da mu vratimo one esencijalne mirise i ukuse. Neki to čine preterujući ili se potpuno odričući mirisa i ukusa hrane.

Problem svih bulimičnih i anoreksičnih žena je isti: nedostatak ljubavi. Opsednutost hranom je potpuno neurotična stvar i služi prikrivanju emotivne praznine kroz koju duva ledeni vetar. Ta praznina toliko u nama zjapi da je moramo nečim zatrpati, makar trenutno i iluzorno. Onda na scenu stupaju “spasonosni” zalogaji kojima bismo se htele nakljukati, ispuniti, dok ne popucamo po šavovima kao plišane lutke. Ali spasenje je kratko koliko i žvakanje, pa odmah nakon poslednjeg zalogaja ta ista hrana postaje neprijatelj i prepreka ljubavi. Jer, ko će nas voleti debele? Onda sledi period izgladnjivanja, dok onaj vetar opet ne zafijuče, hladan i oštar kao žilet, pa nam nema druge nego ponovo se prihvatiti hrane; mnjackati, srkati, grickati; ogrejati se na toploj čokoladi i sakriti samoću u rolni od rolata.

Kada se pojavio B. ja sam taj kružni put već bila dobro utabala. Anksioznost je sada skoro sasvim ustupila mesto depresiji. Nisam više bila ljuta, nezadovoljna, isfrustrirana, iskompleksirana, histerična. Sve je prestalo da me interesuje i bilo me je baš briga, ali ne u smislu ravnodušnosti, već u smislu da ni jedno zadovoljstvo ni bol nisam osećala kao nešto svoje. Toliko sam prezrela i omrzla sebe, da sa tom osobom nisam htela više ništa da imam. Razočarala me je i ubila u pojam.

Depresija nastupa kada shvatite da ni jedna jedina stvar na svetu koja je postojala, postoji ili će postojati, nije u stanju da vas zainteresuje i pokrene. Ništa. Oko mene se stvorio vakuum koji je usisao svaku motivaciju. Slika stvarnosti se potopila u varikinu i ja zajedno sa njom. Potreba da se izdvojim iz pozadine, dam svoj pečat, ostavim trag, što je svojstveno i životinji, a kamoli ličnosti, kod mene je jednostavno nestala. Čiji trag? Gde ga ostaviti? Pezirala sam sebe; za svoj račun, ja sam bila niko. A svet sam smatrala nedostojnim da čak i Niko poželi da se u njemu ostvaruje i pozicionira.

Da bih koliko-toliko dočarala taj odnos prema svetu i samoj sebi, upotrebila sam reči prezir, mržnja, razočarenje. Ali one mogu i da zavedu. To jesu negativna osećanja, ali nisu negacija osećanja, a depresija je upravo to – odsustvo osećanja i njihova negacija. Živo telo koje nosi mrtvi duh.

 

Crna sveska. Godinu dana pre prozora:

 

“Čin samoubistva je ekspresija najvišeg stepena čovekove dinamičnosti, ornosti i poleta. Jer, tu vam je potrebna fizička snaga, kreativnost, volja, sredstva i na kraju razlozi. Skoro isto kao i za život. Zato je smešno oplakivati one koji su se latili ovog posla. Molim vas, nemojte mi reći da nisu imali zbog čega da žive. Imali su zbog čega da umru! Ti razlozi moraju biti daleko moćniji u odnosu na one za život. Šta ćemo mi, koji nemamo ništa, kojima se život i smrt šaljivo dobacuju, čineći osciliranje između dve krajnosti našim  jedinim određenjem i jedinom mogućnošću?”

Povremeno bi bezizlaz sklonio svoju petotonsku zadnjicu sa mog grudnog koša. To su trenuci kada bih uzela olovku i pisala ili bih kušala sebe imam li dovoljno volje da se konačno rešim bede i ubijem se. Međutim, (da li je to iz mene progovarao instinkt preživljavanja) nikako nisam mogla da odaberem pravi način. I taj čin je imao svoju estetiku, pa mi je, na primer, vešanje, delovalo zemljoradnički, klanje nastrano, skok sa mosta pesnički, skok sa sprata egzibicionistički, gušenje sablasno, upucati se melodramatično, preseći vene narkomanski, a otrovati se previše romantično.

Što se pisanja tiče, pre nego što sam postala depresivna bila sam ubeđena da svako slovce koje pribeležim izvire iz nekog bezdana očaja; kad su svi putevi presečeni, svi prozori zazidani. Mislila sam da pišem onda kad mi ponestane načina da se izborim sa životom. Da se onda zatvorim u svoj fišek od papira i hemijskom olovkom po njegovim zidovima crtam prekrasna slova koja nižem u reči, a ove u rečenice i tako, neko suzama, a ja pisanjem olakšam sebi. Međutim, tek kad sam zaista saznala šta je očaj, kad sam ga osetila na svojoj koži, videla sam da on ne može biti plodno tlo za zapisane misli. A šta može? Tuga. Topla, meka, sočna, bogata tuga u pastelnim bojama. Ona je majka inspiracije. Očaj, naprotiv, ne rađa. On kao najvrelija žega isušuje sve tople, blatnjave bare. Suv i sterilan, raspršiće se kao kula od peska pokušate li se osloniti na njega. Dok će vas tuga zagrliti i ugrejati, uljuljati i zaštititi, umiriti i izmamiti potrebne reči vešto na papir, kao da ih cedi iz sebe same.

Ono najdragocenije čega me je očaj lišio nije bila ni nada, ni radost, ni volja, već majka tuga. Mogućnost da saosećam sa sobom, da se sažalim na sebe i rasplačem se nad sopstvenim lesom.

Onog oktobarskog dana, kada sam sedela na prozoru, navršilo se tačno deset meseci i trinaest dana koliko nisam plakala. Znam tačan datum, jer sam istog dana poslednji put i pisala.

 

Crna sveska:

 

Duboko u sebi vrištim,

grebem se, čupam i krvarim.

U pusto, nenaseljeno mesto došla sam

da uz doboš naričem svoju golgotu.

Da kamenjem razbijem glavu,

noktima iskopam oči,

zubima iščupam nokte,

prstima oderem kožu i razbacam iznutrice

po svežoj travi.

Onda ću se nadneti nad proplanak

da uživam u prizoru

raskomadanog bića

koje sam zvala sobom.

 

Dok pištim pokidana

u netaknutoj prašini,

po ne gaženom bilju,

na nehodanom putu,

 nema nikoga da me čuje,

da me sastavi.

Zatvorila sam kapije.

A i da nisam!

Ko će u pustaru?

U ledeni grob

gde sam se sahranila,

istrulele, odavno.

Odavno sam izrasla u krune cvetova,

rastočila se u prašini druma,

nestala u tišini mesta,

nenaseljenog

duboko u meni.

 

Dok sam, zagledana u odraz svog oka u prozorskom staklu, držala u krilima zelenu svesku sa olovkom na njenim koricama, a u ruci poslednju bajatu perecu, odraz je počeo da plače. Bilo mi je muka od tolikog testa, već treći dan sam provodila u prljavoj trenerci u kojoj sam i spavala, kosa mi je bila masna, ispod pazuha sam imala dlačice stare desetak dana. Osećala sam se bespomoćno i nesposobno za sve što me u životu čeka.

Tek što sam upisala fakultet. Predstojala su mi predavanja, ispiti, uklapanje u novu sredinu i novo društvo, a dizala mi se kosa na glavi čak i od pomisli na komunikaciju sa kasirkom u marketu. Horda mladih, poletnih ovnova i kvočki, koji prosipaju glupe fore i pričaju glupe priče iz još glupljih razloga, koji izdižu svoja koščata ramena i kočopere se na hodniku pozivajući se na velika imena, koja su negde čuli, za mene je više od noćne more. Onda sam pomislila kako bih možda mogla da istrpim, da se te četiri godine smucam po nekim ćoškovima dok ne položim ispite i da ignorišem da postoje. Ali, onda mi predstoji posao, karijera i opet ljudi, kolege, ćaskači. Opet kvočke i ovnovi. Plima u grlu mi je toliko narasla, kao kad mislite da će vam srce pući dok vas neko golica, i zajedno sa fontanama suza, na list nove zelene sveske se prolila i prva rečenica:

“Ko zna šta će mi se do tada desiti!”

Pod onim “što se do tada može desiti” podrazumevala sam jedino i isključivo smrt. Depresivno stanje ne dozvoljava druge mogućnosti za izbavljenje. Ispostavilo se, da mi spas ipak nije donela smrt, koja me je zvala sa prozora, već B. koji je zvonio na vrata.

Njegovo nenametljivo držanje, prirodnost i spontanost su nas odmah zbližili. Pored njega sam se osetila ugodno u svojoj koži, u stvari, u njegovom prisustvu zaboravljala sam i da imam kožu, telo i uopšte fizičku egzistenciju, što je delovalo kao melem na moju opterećenost  vizuelnim. To je, ipak, bio samo nužan uslov da bi mi njegova blizina bila podnošljiva. Postali smo prijatelji, a o nekakvoj tamo ljubavi nije bilo ni govora. Međutim, kada se, vremenom, toliko stopio sa mojim okruženjem da je u odnosu na njega prestao da bude drugost, postali smo ljubavnici. Taj seks je bio intimniji od masturbacije. Samo moje okruženje i ja. Bez komplikovanih osećanja, namera, sumnji, nedoumica. Bez očiju koje me gledaju kritički. Bez tela.

Tekst: Frida Šarar

Komentari