Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Knjiga o mršavljenju i ljubavi (prvi deo): Prozor

90

Pre nego što sam upoznala B. bila sam samo jedna bulimična delikventkinja koja je kršila zakon i podlegala zavisnostima. To je bilo lice. Na naličju se krila i drhtala, najusamljenija, najranjivija i najuplašenija biljka, koja na svaku trunku prašine reaguje vriskom, koju svaki hladan pogled, a kamoli reč, zaboli i rani.

Jednog popodneva, bio je oktobar, sedela sam na prozoru tek iznajmljenog stana na Zelenjaku i držala na krilima zelenu svesku. ( Uvek sam ih razlikovala po bojama). Gledala sam u (ili kroz) krovove i ljude sa tog drugog sprata, a onda otvorila svesku i napisala:

Ko zna šta će mi se do tada desiti”

rekla sam sebi, proždirući i dalje, nad prepunim satomakom, bajate perece koje nam podvaljuje obližnja pekara. Tako uvek zatrpavam strah izrastao iz budućnosti i trenutnu nervnu napetost.

Samoubistvo i hrana. Moja topla utočišta. Moji jedini zagrljaji.

Svoju samoću sam počela i fizički osećati. Čitava koža, naročito lice, željno mi je nečijih prstiju, nečije nežnosti. Nečijeg posvećenog prisustva i moje uzrokovane otvorenosti. Kao bolest, samoća mi izaziva mučnine, uporne i tupe, koža mi se nekako neprirodno suši i blaga temperatura izaziva drhtanje. Bilo koje iskrslo okruženje isključivo je platonsko, iluzorno i provocirajuće. Navodno me lišava samoće, a u stvari, još izrazitijom čini otuđenost od ljudi. Bojeći fluorescentno moju neprilagođenost, izdvaja me kao plutajuću bovu nad njihovim sigurnim, živim, neosvešćenim jatima.

Možda bih, spuštajući podlaktice pokraj raširene sveske, često završavala krvavog čela zarad podsećanja na ta prostranstva tuge. Možda bih dugo vrištala, lomila i razbijala. Možda bih se poput ludaka grohotom smejala i pevala izmišljene pesme.

Ko zna kako bih sve dala oduška bolu kad ga otkriju prazni listovi, da ne kažem sebi:

Ko zna šta će mi se do tada desiti”,

oduzimajući beskonačnost svojoj samoći i stidljivim zalogajima onda stvorim fikciju topline koja realno ovisi o zagrljaju.

Dok pišem o nečemu što me boli, bole me i reči koje pišem. Olovka tada postaje oštrica, istina, isceliteljska, ali njen dodir zato ne boli manje. Moje najiskrenije reči pisane su na mokrim listovima, natopljene i zamrljane suzama. Najlepše pesme sam napisala rucajući, posmatrala stihove koji se nižu kroz mrežu vlažnih trepavica.

Sklopila sam svesku, naslonila glavu na okvir prozora i nastavila da plačem. Shvatila sam da su moje iskrene reči ujedno i istinite. To je bilo ono poražavajuće. Samoću mogu da okončam samo ako skočim sa ovog prozora ili je zaboravim uz trenutna zadovoljstva. I ništa drugo. Bezizlaz. Kao da neprestano lupam glavom u betonski zid s namerom da ga srušim, ali bez nade da će se to desiti.

Skočiću sad!”

Posmatrala sam mesto na koje ću pasti, da bih se uverila da će se sve završiti brzo i bez iznenađenja. Nisam htela da razmišljam o padu niti o “prizemljenju”, jer sam se plašila. Zamišljala sam samo kako više ne postoji pitanje: ”Kako ću?” ili “Da li ću moći?” i ta pomisao je prijala čak i po cenu da ni sama ne postojim. Prestaje mučno kopanje golim prstima i krvavim noktima da bih izašla iz groba i udahnula. Konačno ću u svom grobu biti mrtva.

Zazvonio je telefon. Mrzim telefon; razgovore bez lica, bez očiju. Niko nikada nije mario za to. Iako su znali za moju odbojnost prema telefonskim razgovorima, ljudi su me uporno zvali i pravili se ludi, pričali, odugovlačili, isto kao da sam im rekla da to najviše volim. Ili možda malo više. Zvonjava me još odlučnije ubeđivala da skočim. A onda je zazvonilo i na vratima.

Skoči! Skoči! Skoči! Ne daj da te prekinu!”

Ne znam da li je sa svima tako, ali u tim trenucima kao da mi se obraćao neki drugi glas i vukao me na dole. Sedela sam nepomično na prozoru hipnotisana tim glasom.

Zamisli samo: Dok ste vi zvali telefonom, ona je bila na prozoru i skočila! Kakvu bi im šamarčinu zavalila! Napokon bi te shvatili ozbiljno i, što je najslađe, duuugo bi ih grizla savest što su i u takvom trenutku morali da budu drski i bezobzirni prema tvom mišljenju o telefonskim razgovorima”.

A onda, kao da me je ubola neka ogromna strela, doletela od spolja, u deliću sekunde sam uskočila nazad u stan. Odakle to? Iz dva razloga, mislim.

Prvo, pitala sam se ko bi mogao izgovoriti tu rečenicu o skoku s prozora. Bilo ko, osim mene. Sva draž, osvetnički i pobednički zanos tog akta, splasnuli su kad sam shvatila da to nikada nikome neću moći da lično saspem u lice. Da će, kao i sve ostalo, i ovaj potez biti ostavljen na milost i nemilost njihovim tumačenjima, a mene neće biti da se branim. Samoubistvo je, za razliku od prirodne smrti, delom i sredstvo za komunikaciju, ili bar tako veruju suicidni. To je način da svetu kažemo ”jebi se!” i pljunemo ga u lice. Nažalost, mnogi previđaju da će biti uskraćeni za uživanje u susretu sa poraženim i da će poruka koju šalju biti izgovorena tuđim ustima, ustima krvničkog sveta. A tada je njihov poraz apsolutan.

Drugi, neuporedivo jači razlog što sam odustala, jeste pomisao da čak prestaje da bude bitno koja to tuđa usta izgovaraju našu poruku, u odnosu na to kome je govore. Mojoj majci. Njenom skamenjenom licu.

Samo što sam okrenula leđa prozoru, zvono na vratima se ponovo oglasilo. Pogledala sam se u ogledalu. Nisam izgledala ništa rasejanije nego posle svojih uobičajenih kontemplacija, pa sam odlučila da otvorim. Na vratima je stajao moj brat od strica sa nekim svojim drugom koji se osmehnuo prijateljski i dobronamerno, stegao mi ruku i rekao da se zove B.

Tekst: Frida Šarar

Komentari