Sedim na autobuskoj stanici i posmatram ove ljude.
Žena izblajhane kose, u kožnom mantilu do zemlje, kaubojkama i roze džemperu na preklapanje sa buvljaka, trenutno je zvezda svog univerzuma. Njeni obožavaoci, radnici iz fabrika, kondukteri i fizikalci, upiru gladne poglede u salo njenog stomaka koje se izmigoljilo iz preklopa i u korpe njenog kineskog brushaltera. S vremena na vreme ispuste ono čuveno “c”, nepretočivo u onomatopeju, kao da žele da isisaju komadiće hrane zapale između zuba. Zov srpskog mužjaka.
Ona primećuje njihovu pažnju i visoko podignute glave šeta levo desno, oblepljena pogledima kao šoferska kabina. Bože, kako im je samo nedostižna! Neosvojiva, nedokučiva i daleka. Ni blizu njihovih zapuštenih frigidnih žena koje godinama već nisu zamirisale na divnu kopiju parfema koja štipa za nos. Zaprška, to je sve što one imaju da ponude. Veštački nokti su im odmah po medenom mesecu ostali u testu, trepavice se odlepile nad parom ključajućeg pasulja, a zalihe strasti se nemilosrdno troše u saosećanju sa junakinjama latino serija.
U granicama tog sveta žena u Gestapo mantilu je heroina, a poštovaoci njenog “lika i tela” ciljna grupa koja ima prave parametre da je proceni. Ona i oni imaju iste kriterijume. Njena veličina je u tome što je uspela da se na toj skali uzdigne do samog vrha, opskrbivši se neporecivim vrednostima oko kojih u ovoj društvenoj grupi postoji konsenzus. Ali, nije to glavni razlog što korača tako ponosno i šepuri se, što je zadovoljna. Razlog su granice; zaokružen, hermetičan svet koji nigde ne propušta i ne curi.
Da bi bio srećan u svom svetu, čovek ga ne sme biti svestan. Onog trenutka kad shvati da je zatvoren u svom okruženju, na vidiku počinju da se pojavljuju drugi svetovi i njihovi vrednosni sistemi, što otkriva relativnost njegovog. Pre tog poražavajućeg otkrića mi verujemo da smo “građani univerzuma”, naše vrednosti su apsolutne i, samim tim, naše odluke, težnje, želje, planovi, dostignića, nedvosmisleno su dobri ili loši, ispravni ili neispravni. Naše babe još uvek nisu dobacile pogled preko ograde svog sveta. Moralne zabrane i tabui, od kojih je ta ograda sazidana, nemaju drugo obrazloženje osim “valja se – ne valja se” i tačka. Ne postoji dalje, ne postoji van. Nesvesna ušuškanost u svoj svet, kao u sigurnost majčine utrobe, štiti od upliva tuđih vrednosti koje razvodnjavaju naše i sprečava da glatka kora našeg mikrokosmosa ispuca i provetri postojeće norme drugačijim pogledima. A kad se to ipak desi, imamo li i dalje svoj svet? Najčešće da. Ali to i jeste problem.
Samim tim što sam onjušila čari tuđih svetova, ne znači da sam automatski pala pod njihovo okrilje. Međutim, kao i svaka stvar preko komšijske ograde, inventar drugih svetova mi izgleda daleko primamljiviji i vredniji od mog. Zato prema svom okruženju počinjem da se ponašam kao nemilosrdni trener, forsiram ga do iznemoglosti da bi prešlo u višu ligu, da bi zadovoljilo kriterijume željenog sveta. Ali, kao što neko može da preskoči iz okvira u okvir bez ikakve svesti o tome, tako je moguće imati svest o mnogim, boljim i gorim, svetovima, a ipak ostati nesrećno zarobljen u granicama svog, ako ne računamo čežnjive poglede ka spolja. Ono što nas drži u tim granicama su ljudi. Zahvaljujući njima ulazimo u mrežu relacija jednog sveta, bez kojih bismo se osećali kao večiti izgnanici ili uljezi. Odanost i zahvalnost nam ne dozvoljavaju da ih odbacimo zbog nekih drugih koji deluju kao primerenije okruženje za život kakav zamišljamo i želimo. S druge strane, onima koji nisu skloni moralnom rasuđivanju, to i nije neka prepreka, u odnosu na strah da ih oni iz željenog sveta neće hteti među svoje. Da će ih odbaciti pre nego što im daju šansu da se predstave i pokažu ko su, a za povratak u matični svet možda će biti kasno. Treba reći da vrednost svetova nije objektivna, već uslovljena konvencionalnim ili čisto subjektivnim preferencijama. Zato nadmenost onih koji već pripadaju vašem željenom svetu ne proističe iz nekih opštevažećih i svima dostupnih razloga, već je oni crpe iz vašeg željnog oka, isisavaju slatki sok što im zaliva sujetu na vrelima vaše opčinjenosti i obožavanja. Blokirajući sve ostalo što bi moglo biti upućeno s vaše strane, oni često propuštaju da vide, osete, namirišu da je vaš zavičaj, koga tako strastveno želite da se rešite, u stvari njihov sanjani, nedostupni svet. Toliko o relativnosti svega, ali ona je, nažalost, samo spoljašnja; u mojoj svesti hijerarhija svetova je čelična i nikakve pretenzije i procene drugih ne mogu je izmeniti.
Svetu koji sada zovem svojim temelje je postavio B. Kad su mi se smučila sva adolescentska određenja, kad je svako društvo i okruženje počelo da mi se gadi, samu sam sebe isterala na vetrometinu nesvrstanosti, nepripadnosti i usamljeništva. Ima nekog, rekla bih, prokletog, samozadovoljstva i ponosa u tom statusu skitnice i slobodnog strelca, u tome da svoju slobodu i nezavisnist pristanete platiti samoćom. Nije bez razloga Epikur svoje bogove smestio između svetova, oslobodivši ih tako nužnosti i zakonitosti koje su opozit slobodi, oslobodivši ih ljudskosti. Dok sam, sama i izmorena, uporno odbijala pravila i norme, koje su uslov za pripadanje nekom svetu, ja sam, u stvari, odbijala da budem čovek. Mislila sam da sama koncepcija života, po kojoj, čak i da bi bio voljen, moraš da prihvatiš neka pravila i budeš deo nekog sveta, jednostavno nije fer. Nije fer što život funkcioniše tako. Zamišljala sam život kao mašinu za mlevenje oraha koja stoji pričvršćena na ogromnom rustičnom stolu kosmosa. Sa jedne strane stoji gomila očišćenih oraha, celih, izlomljenih, svežih, sasušenih, ali, oraha – to su ljudi koji treba da prožive svoj život. Sa druge strane stojim ja – paradajz. Neki glas kaže kako se samo prolazak kroz mašinu računa u život, a sve ostalo je vegetiranje, preživljavanje, kako god. Nije fer što je kosmička pravda previdela da među kandidatima za život ima i poneki paradajz!
Odbijajući da budem samlevena u mašineriji koja ne odgovara mom biću, držala sam se po strani u odnosu na život, postala sam disident svih njegovih svetova i stajala postojano, kako kaže himna, u svojoj samoći, držeći na oku povodljivi integritet.
B. je tu postupio manipulatorski, kao kad roditelj gura detetu u usta zalogaje, pokazujući prstom po plafonu imaginarne avione. Sa njim se sve desilo, a da ja nisam, ne samo odlučila, nego, ni primetila kad. Tako sam se jednog trenutka osvrnula oko sebe i videla skele na tek izmalterisanim zidovima glanc novog sveta. Pomislila sam da je to samo za nas dvoje; naš zaklon u međusvetskom prostoru. A onda je on, lagano, na prstima, uveo i druge ljude.
