Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Knjiga o mršavljenju i ljubavi (četvrti deo): Spas

191

Žuta sveska

Otkad znam za svoju seksualnost, leto je moje omiljeno godišnje doba. Vrelo, znojavo, sliva se niz butine i nadlaktice. Težak vazduh, topao vetar pod iznenađenim tankim suknjama, preplanula koža, vlažna kosa pri korenu, beli tragovi od bratela, isušena koža na bosim stopalima grebucka članak koji dodiruje kad se noge upletu na hladnoj posteljini, tvrdoj zemlji sa žutom travom, između metalnih nogara stočića u kafeu, pod suncobranom, na obali ili usijanom gradskom betonu.

Leto, sinonim za udovoljavanje čulima, ekspresiju najskrivenijih želja, bivanje onim što jesam, slobodu. Zaglavljen zalogaj u grlu, koji u isto vreme guši i uzbuđuje.

Istovremeno sam, po svojim mračnim dubinama, provlačila jezu koja se lepila na misao o Novoj godini, toploj sobi i drvima koja pucketaju u peći. Slojevi garderobe, glomazni džemperi i rolke, jakna pod miškom dok se u žurbi hvatam za bravu ka vani, pa onda, hulahopke, debele, prugaste, sjajne, vunena mini suknja, zvezdice i sjajni prah na licu, šalovi, kape, rukavice, puštena kosa i lokne koje upiju miris dima napolju. A tek prozori! To me uvek gane. Smrznute siluete na staklu i žive pahulje iza.

Ma sasvim drugi svet, drugačija stvarnost, koja seksualnost krije u ormaru, ispod sjajnog papira u poklonu pod jelkom ili u bizarnom osmehu Sneška Belića. Uvek mi je sasvim neverovatno delovao svaki ogoljen pupak koji bljesne ispod rolke i potkošulje. Bela, nežna koža glumaca koji u filmu igraju zaljubljene; glatke i tanke butine izranjaju iz farmerica spuštenih na kolena, ravan stomak ispod perjane jakne i džempera, sloboda.

Moje zime nikad nisu bile takve. Zima za mene znači zamotati se i sakriti. Učauriti, dok dođe leto. Ne upuštati se, ne prepuštati se, ali, da li i ne želeti?

Pre B-a, nisam proživela nijednu zimu. Moje rolke uvek su krile obli stomak, pod suknjama sam krijumčarila meke butine, umotavala se u duge kapute da sakrijem svoje barokno telo koje dobijem na poklon svakog novembra i izbegavala bliske kontakte, dodirivanje kože i prodorne poglede. Zima je za mene uvek bila čekanje, samoća, sputanost i čežnja. Nikada toga nisam bila potpuno svesna. Kao uz neku žmuravu lampu, nazirala sam u sebi žal za neproživljenom zimskom čarolijom. Isto tako slabo sam nazirala da je uopšte doživljavam kao čaroliju.

Uto dođe B. I upali svetlo.

Upoznali smo se u oktobru, a legli u krevet, tačnije, na pod, u februaru. Bila sam pet kila teža od njega i uverena da takva mogu biti interesantna samo nekome ko ignoriše fizički izgled, ako izuzmemo raznorazne manijake i seljake koji vole “da ljulja”. B. nije ni perverznjak ni seljober, ali njegova bliskost sa mnom nije bila ni rezultat ignorisanja fizičke spoljašnjosti. Naprotiv, on je stvari uvek posmatrao kakve jesu, pa ih kao takve prihvatao ili odbacivao. Ni pred čim taj neće da zažmuri, da progleda kroz prste, da kalkuliše; ako nekog voli, voli ga u potpunosti, sa svim vrlinama i manama. Nikada ne toleriše ili trpi nečije loše osobine radi nekih boljih koje kod njega ceni. Sticanjem njegove naklonosti gubite negativna svojstva preko kojih bi morao da prelazi. Sve što nosite sa sobom, taj paket vrlina i mana, biva sažeto u celinu, koja je, baš takva kakva je, njegov izbor. U tom smislu je i mene izabrao onakvu kakva sam u tom trenutku bila. Između ostalog i debela.

Sve sam mogla da zamislim: i da mi neko toleriše kilograme jer mu se dopadam kao ličnost, i da je neko toliki luzer da ne može da nađe mršaviju devojku, ali, nikad, ni u snu, da će zgodan, pametan momak da voli moju debljinu. I to, ne kao fetiš, već samo zato što je moja.

Uživao je da me gleda i mazi, da me štipa za obraze i smeje se mojim valjkastim prstima koji su izgledali još oblije kad namažem crni lak, da spusti glavu na goli meki stomak i zaspi.

Tako je i moj zadnji oklop spao. Omotač od sala bio je moje poslednje utvrđenje u samoći i poslednji otpor ljubavi. Mislila sam da ono što sebi neću da oprostim sigurno neće hteti ni bilo ko drugi. Neprijatelj me je, međutim, iznenadio s leđa. Moj smrtni greh on je obožavao. Nisam imala kud, nego da položim oružje i predam se.

Imala sam 22 godine kad sam smršala. Moje telo je bilo 15kg lakše. Ali sa mozgom to malo teže ide. Mozak me je i dalje video kao onu staru. Malo mršaviju, ali ne dovoljno. Nikad dovoljno. Za mozak ne postoje instant rešenja. Telo se radovalo što konačno može da uđe u svu onu garderobu S veličine koju sam kupovala zadnjih sedam godina i slagala je u ormar kao neki ulog u veru u vlastitu budućnost. Mama mi je govorila: “Kupuj stvari koje možeš da nosiš. Imaš pun ormar malih stvari.” Ali ja nisam mogla da kupujem ništa toj XL osobi koja mi je zaposela telo. Kupovala sam onoj tananoj sebi koju sam jedino priznavala. I stvarno, došao je dan kad sam obukla sve te stvari. Ali čak ni to me nije ubedilo da sam dovoljno smršala. Moj rat sa hranom se još nije završio. Tek je počinjao. Ljubav mi je dala krila da se oslobodim hrane zauvek, da prestanem sa prejednjem, da izađem iz depresije, da imam volju za svakodnevnim treninzima i da živim na vazduhu. Tako počinje anoreksija.

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari