U Beogradu sam i lepo je. Svaki put kao da sletim tu iz neke druge galaksije, u svoju prošlost koja se na površini pomalo promenila, među ljude koji su se na površini malo promenili, ali iznutra je sve i dalje isto i mi smo i dalje mladi, iako neznatno oronuli i sa ožiljcima od svega što nas je u životu snašlo, harizmatično sjebani, kao i Beograd. Ovde je vruće i asfalt gori, grad bi trebalo da je prazan u ovo doba godine, ali nije. Kulja život iz svih restorana i kafića, iz hladovina u parkovima, baštama i na terasama, sa šetališta, sa mostova, sa reka, iz autobusa, iz knjižara i ćevabdžinica… Znam ovaj Beograd, znam njegov miris, svako godišnje doba ovde miriše različito, te mirise niko ne može da uzurpira i promeni, da im prekroji panoramu i oblikuje po sebi. Miris Beograda je nepotkupljiv.
Sedimo u Cetinjskoj u sumrak, sa nekoliko prijatelja koji piju bezalkoholno pivo jer su previše popili u životu, i ja posle drugog točenog prelazim na bezalkoholno. Glave i brade su sede, nose se neke majice sa jugoslovenskim bendovima iz prošlog milenijuma, pričamo o koncertima iz osamdesetih i devedesetih, bože, ipak smo stari, šta mi bi da pomislim da smo mladi. Ali opet, kako taj razgovor teče i kako umemo da se smejemo i da pričamo o muzici kao da smo u gradu koji nema nijedan problem, kao da mi nemamo nijedan problem, kao da se nismo razvodili, selili, sahranili svoje bližnje, kao da ova Cetinjska nije poslednja oaza za dinosauruse poput nas. Gde ćemo ako i ovo sruše i podignu na tom mestu hrpu staklenih zgradurina? Beograd na vodi ima svoje metastaze po gradu, a ovo mesto je ranjivo, tu je neki svet sa one strane, bez ambicija za moć i aktuelnih političkih veza, ali svet koji je oblikovao identitet Beograda, iznutra, suštinski, pitomo i prijateljski, decenijama unazad. Na taj identitet Beograd miriše i to osećaju i svi ovi kalendarski mladi ljudi koji takođe dolaze u Cetinjsku, radije nego da šetaju skupocenim kejevima agresivnog instant identieta koji promašuje bit ovog grada.
Niko više nije pametan da kaže kako se vraća zaplenjeni grad i kako se izlazi iz getoa u koji smo saterani, kao da rešenja nema i dobro je da postoji bar taj geto, iako stalno na klimavim nogama i u iščekivanju da neko upre prstom u njega i satre ga sa lica zemlje. Ali ni tada nam ne bi mogli ništa. Jer duši ne treba teritorija, ni imanje, a mi živimo u duši grada. Nataložili smo se u njegovom mirisu, bezbrižni smo i ne treba nam moć, ni čelik ni beton da pripitomimo grad. Miris je neuhvativ i neujarmljiv, on oblaže kaldrme i betone, ćarlija oko zadnjih spratova staklenih zgrada, ne da im mira, zgradama je neprijatno, boje se tog mirisa, na njegovom su terenu, ne spavaju spokojno. A miris je bezbrižan svuda, jer Beograd je njegov dom. Nemamo više ništa, ali smejemo se i pričamo kao da smo mladi i da je neko drugo vreme, ništa se nije promenilo, osim spoljašnjosti, a spoljašnjost nikada i nije bila naša furka. Mi smo investitori neopipljivog i nerazrušivog.
