Koliko god da sam opni navukla na sebe, od kad mi je umrla majka, da se zaštitim od bezbrojnih aspekata boli koja nije ni prolazna ni pobediva, sa koliko god da sam štitova popločala svoju dušu, koji nisu ni tanani ni lomljivi, ipak i dalje osećam tu bol, tamo negde izvan mene, u prostoru, u prirodi, u zidovima, u mirisima, u glasovima. Moje majke nema, uskoro će dve godine, a ni sestra, ni otac, ni ja, još se nismo navikli na svet bez nje. Možda bi to navikavanje bilo lakše kad u svakom od nas ne bi postojao onaj iracionalni mehanizam koji odbija takvo navikavanje. Na šta da se naviknem? Ja ne pristajem na takav svet. Kako da dozvolim svet u kome ona ne postoji? Zar to nije neka vrsta izdaje? Mi koji smo izgubili svoje najbliže držimo ljutnju, nemir i bol, kao poslednja mesta na svetu na kojima naši preminuli i dalje žive. Stalno slušamo priče o preboljevanju, o tome da oni žive u našim lepim sećanjima, u uspomenama, u prošlosti koju smo delili. I mi bismo voleli da je to tako, trudimo se da se sačuvamo od boli, da nastavimo život, da zamrznemo sećanja, ali ništa od toga nije živo. Sve je to interpretacija onoga što je bivše, što smo pustili da ne postoji.
Ali zato bol koja tiho burgija u srcu, bes, odbijanje da se pomirimo sa sudbinom i nastavimo život u svetu bez onih kojih nema, to su sve male tanane žilave ruke koje niču iz naših potiljaka i zabadaju se direktno u njihove rake, probijaju glib i čupaju ih odande. Lepo osećam kako moja bol i dalje ne da mojoj majci da bude mrtva. I na taj način je čini pomalo živom. Kad prestane moja bol, moja majka će umreti. To je najdublji i najtemeljniji razlog zašto naše boli traju do kraja života. Zašto ne prestaju da nam nedostaju. Zašto se nikada ne pomirimo.
U knjizi Ženo, pokrij tu dušu imam jedan tvit koji glasi „Život retko ide dalje“. To vam je velika istina o životu. Ne ide on nigde. Pomakne se korak ili dva, ali ostaje zazidan u ono što nas je snašlo, što nas snalazi i što će nas snalaziti. Sve naše traume, radosti, povrede, greške, ostaju na nama kao nalepnice na nekom koferu svetskog putnika. Niti možemo da ih zaboravimo, niti možemo da ih promenimo, niti možemo da pobegnemo od njih. To smo sve mi. Naš rast i sazrevanje sastoji se iz beskonačnog upornog neprestanog sabiranja i prihvatanja svega što jesmo. Tako ja sada prihvatam ovu bol, od koje sam se toliko branila, kao deo sebe, jer ne znam bolje. Ne umem i ne mogu bolje.
Dok sam pisala ovaj tekst, u potkrovlju naše seoske kuće, tu nadomak maminog groba, u jednom trenutku sam napravila pauzu i sišla u prizemlje da se osvežim i popijem čašu vode. Kad sam zakoračila na prvi stepenik u povratku na potkrovlje, osetila sam da mi je nešto skliznulo sa ruke. Na podu sam ugledala malu pletenu narukvicu sa srebrnim srcem. Nosim je na ruci zadnjih par meseci. To je narukvica moje mame. Nosim je stalno, i kad se kupam i kad spavam. Vezala sam mamu za svoju ruku, da bude stalno tu. I nikad se nije odvezala. Čvor je bio jak kao ona bol za koju sam srasla, za koju se grčevito držim, ne dozvoljavajući mami da umre, dve godine nakon što smo je sahranili. Mama nikad nije volela moje preterano filozofiranje o emocijama. Ona je bila borac, najhrabrija žena koju znam. I njoj su umrli roditelji, a nakon toga je prošla sedam godina golgote sa najagresivnijim kancerom. Sa njenog lica i iz njenog ponašanja nisam mogla ni da naslutim kolike su to boli i kolika je to muka. Ona im se nije dala i nije im se predala, ćerala se s njima do zadnjeg dana.
Znam da je tu dok pišem, provlači mi se kroz slova kao neka svilena nit. Presijava se između reči. Nije joj se svidelo to o čemu pričam. „Ti si dete ludo. Pusti me više, otkači se. Jaka stvar – jedna baba manje. Toliki mladi umiru. Ne zanosi se i spusti rampu. Ti Marina nikad nisi imala granicu ni u čemu, ćerko.“ Narukvica se odvezala i pala pored mene, na stepenik, kao da ju je neko dodirnuo čarobnim štapićem. Taj tupi prigušeni zvuk bio je onomatopeja moje odmetnute boli koja je na trenutak pokušala da me napusti. Uzela sam narukvicu i vratila je na ruku. Vezala sam čvršći čvor. To je najbolje što znam. Ne umem i ne mogu bolje.
