U to vreme i na tom mestu niko nije primećivao nijedan moj talenat. Ako bih nešto mislila ili radila drugačije, to bi mi se uzimalo kao greška, a ne kao dar. Ne zato što je taj svet okrutan i zao. On je, naprotiv, bio prepun dobrote i ljubavi, ali su njegovi načini borbe za opstanak potpuno marginalizovali i ignorisali vrstu kvaliteta kakav poseduju ljudi poput mene. Moja darovitost je prolazila ispod njihovih radara. I ne bi to bio neki problem, da sam rođena kao odrasla samosvesna samopouzdana osoba koja ima argumente da stane iza sebe i suprotstavi se svetu. Ali niko se ne rađa takav. Rađamo se kao beslovesne živuljke koje postepeno dolaze do svesti, pa do samosvesti, pa uspomoć svog okruženja grade stavove o dobrom i lošem, bitnom i nebitnom, o vrednostima i na kraju o sebi. Moje okruženje je raspolagalo jednim prostim sistemom vrednosti koji je počivao na prostim ciljevima: ne biti gladan, ne biti go i bos, ne biti bez krova nad glavom, ne biti bez sigurnosti. Tu nikoga nije bilo briga da li ti lepo pevaš, slikaš ili pišeš. Tu nikoga nije zanimalo kako je nastao svemir. I tu nikoga nije zanimalo da preispituje i menja svet. Paradigme koje su obuhvatale i oblikovale njihov način života nisu bile njihova tema. Na život se nije gledalo odozgo ili sa strane, već isključivo iznutra, iz sadašnjeg trenutka i naše snađenosti u njemu, iz pojedinačnog, lokalnog, konkretnog, prisutnog i opipljivog. Za moje ideje o Slobodi, Istini, Ljubavi, Umetnosti, tamo nije bilo mesta. One su lebdele u međusferama, u ničijem vazduhu, u potpuno nedefinisanom i bezimenom prostoru koji je nekako našao mesto u mojoj glavi. Taj prostor je oduvek bio tu, pa mu se nisam čudila. Mislila sam da on naseljava svačiju glavu i da svi vide svet isto kao i ja. Kad je došlo do prvih nepodudarnosti, nisam to razumela kao svoju posebnost, već kao svoju nesposobnost. I dugo je trajao taj period udaranja glavom o zidove, u kome nisam razumela da nije problem u glavi, već u zidovima. Čudan je to osećaj, kao neko zalutalo seme koje niče iz betona. Sve je pogrešno i bolno dok ne izrasteš dovoljno da sagledaš sebe i svet. A tad ti se pogled na vlastitu prošlost učini kao da posmatraš usamljenog plivača u okeanu nerazumevanja. Usamljenost, to je prava reč. I sa njom sam bila toliko srasla da je nisam ni primećivala. Ona postane način života, neodvojiva od intimnog doživljaja vlastitih dana. Ali jako bitna u potrebi da opravdaš sebe pred svetom, da objasniš zašto si pogrešan, da pokušaš da dopreš makar do jedne duše koja vidi unutar tebe, gledajući u nešto što si stvorio. Pitam se šta me je na tom putu hrabrilo i motivisalo, pokušavam da se vratim u malu sebe i ponovo proživim sve te osećaje. Sigurna sam da je istorija sveta prepuna onih koji su posustali, nisu izgurali do kraja, nešto ih je omelo ili nisu imali snage. I to je velika tuga. Hodam po mentalnim prostorima male sebe, zagledam sve detalje, ali ne vidim ništa što bih mogla da okarakterišem kao presudno da odrastem i ne odustanem od sebe. Vidim samo to besciljno kretanje, vođeno srcem. Život po njuhu. Imperativ osećaja. Mirenje sa činjenicom da sam možda pogrešna i luda. Zagrljaj s ludilom. Skokovi u ponore. Ne pristajanje na pravila koja nemaju opravdanje. Prepoznavanje i mešanje krvi sa onima koji su živeli nekad, a mislili i pisali kao ja. I onda u jednom trenutku, nakon mnogo godina, pojavi se u svemu tome neka pravilnost, nazre se neki put, imenuje se neki život. Već dugo sam svesna ko sam sve vreme bila ja, a ko su oni. I volim i sebe i njih. Svi smo se trudili da budemo najbolji što možemo. Svako u granicama koje su mu date.
Komentari