Pre par dana imali smo u Rijeci mirni protest podrške studentima u Srbiji. Rijeka nije prvi grad koji je na ovaj način podržao to što studenti rade. Širom regiona, pa čak i sveta, ljudi zadnjih meseci šalju poruke podrške i divljenja ovim mladim ljudima. Ali šta to oni tačno podržavaju i čemu se dive?
Priča o studentskim protestima u Srbiji prevazilazi dati kontekst, dati prostor i dato vreme. Bez obzira što su protesti počeli vrlo konkretnim događajem, u vrlo konkretnoj državi, sa vrlo konkretnim režimom, način na koji oni vode ovu „borbu“ ima u sebi nešto univerzalno, što može da razume i sa čim može da se poistoveti svaki dobar čovek na svetu. Studenti se ne bore za ideologiju, za partiju, za vlast, za moć. Oni prolaze između svih tih pojmova kao jedna bezimena reka koju zanima samo ono ispravno i pravedno. Bez obzira što svaki od njih sigurno ima neki sistem vrednosti i ideja u koje veruje, to na ovim protestima nije u prvom planu. Oni su došli kao svemirsko osveženje i melem na ranu svima nama kojima je preko glave tog jeftinog šibicarenja i potkusurivanja nacionalnim i ostalim simbolima u odnosu na koje se stolećima unazad uspostavlja i svrgava bilo koja vlast, pogotovo ovde na Balkanu. Te ideološke etikete u praksi ne moraju da znače ništa. Ispod istih zastava mogu da stoje i dobri ljudi i šupci. Ako sa nekim delimo političke stavove, ne znači da delimo i isti moral i isto srce. Ova deca su se oslobodila apstraktnih simbola i u tome je njihova moć. Oni traže pravedan sistem koji funkcioniše i koji štiti svoje građane, bez obzira u kog boga veruju vođe ili opozicija. Na taj način oni ukidaju harizmatski momenat bilo koje vlasti, suštinski je određujući kao matematičku promenljivu, x. Car je go i uvek je bio go.
Veliku stvar sudenti rade ovih dana. Ovo je jedan od najznačajnijih studentskih protesta ikada. Jer se ne bori za smenu ideja, već za smenu paradigmi. Ta njihova čistota i imunost na ideološku manipulaciju, jeste ono što dotiče srca i izmamljuje suze na oči svima nama, svih ovih dana. Vratili su nam nadu u budućnost, vratili su nam volju za životom, vratili su nam veru u mladost. Jer svi smo mi sumnjali u nove generacije. Stalno su nam bili na tapetu kao da su upravo oni vesnici smaka sveta. Sve smo mi radili bolje, a oni nemaju pojma. Premalo čitaju, previše su za ekranima, slušaju lošu muziku, letargični su, aseksualni, apolitični, nesposobni za revoluciju… Stvar je u tome da je njihova revolucija daleko sofisticiranija od naših, ne mogu ni da se porede.
Naša harizma i bes i ogrezlost u političko bila je rezultat uhvaćenosti u klopku koncepta i neprestane borbe protiv ovih ili onih simbola koji su kao utvare lebdeli oko nas. Oni su simbole stavili na ignor, i svojim mirom i tišinom tresu temelje trulog sveta. Oni se nikada nisu raspravljali sa nama, sve ove godine dok smo im govorili da su luzeri. Niko nije ustao i rekao „Hej, mi nismo takvi!“ Sad vidim i zašto. To prosto nije njihov način borbe. Prepucavanje oko etiketa, od toga smo patili mi, oni ne pate. Oni su samo mirno izašli kad je trebalo i ćutanjem nam pokazali ko su, bez namere da nam išta pokazuju, pokazalo se samo. A mi smo se previše svađali, previše vikali, previše ubeđivali, tresla se gora rodio se miš. Na onom čuvenom memu sa dva psa, oni su veliki pas, a mi mali. Veliki psi najčešće ne laju.
Napisala sam nedavno na Tviteru „Mi smo najnesposobnija generacija sredovečnih ljudi ikada“. Volim malo da preterujem, možda nije tako ekstremno, ali svakako mislim da je trenutak da pognemo glavu i ispričamo se mladima, podržimo ih i kažemo im hvala.
Komentari