Nekad sednem za papir sa glavom punom teksta, ali bez emocije koja bi taj tekst pogurala van. A nekad (najčešće u proleće i jesen, ta melanholična i anksiozna godišnja doba), krenem da pišem bez ikakvog jasnog sadržaja u glavi, gonjena buljukom osećanja koja su se odnekud stvorila, koja nešto žele i kojima ne znam ime. Ali znam taj osećaj, dobro poznati poriv za izlaženjem iz sopstvene kože, kao zmija koja se oslobađa košuljice, tako se ta moja luda i bezimena osećanja oslobađaju poznatog tela i pribranog kontrolisanog uma kome je sve u životu jasno i izlaze na svetlo dana poput nejakih toplih mladunaca koji su se tek izlegli, zbunjeni vlastitim postojanjem, zaslepljeni suncem, nemoćni da bilo šta objasne. Ja te mladunce mogu da zgnječim, da ih umorim i zakopam, da ih okujem razumom, da ih ujarmim u poznato, ali nikada to ne radim. Oni nisu nešto strano i drugačije od mene, ta osećanja jesu moja, bez obzira što ih ne razumem i ne umem da vladam njima. Bez obzira što se u njima osećam zbunjeno i ranjivo i ne znam kuda me vode, šta žele od mene i kakve su njihove posledice. Ona su kao mladice i nežni pupoljci na duši, mesta na kojima se duša podmlađuje i obnavlja, na kojima se život događa.
Nije jednostavno živeti sva svoja osećanja. Pogotovo ova nejasna i nepoznata koja nas teraju da se iznova zapitamo ko smo i izvedu nas na nesiguran teren vlastite nepredvidivosti i iracionalnih postupaka. Ali bez tog rizika nema napretka, nema krvi u krvnim sudovima života. Koliko god preteće delovalo po moj celokupni život i principe na kojima on počiva, ja ta osećanja pustim, da vidim gde će i shvatim zašto su tu.
Nisam sigurna da je to neki podvig, pustiti osećanja na papir. Papir je sigurnosna mreža. Ne možeš poginuti na papiru. Možda se umetnici, osećajući silinu svojih neobrađenih osećanja i njihovu opasnost po sebe i svet, zaleću sa tim osećanjima u slova, u boje, u kamen, u zvuke, umesto u događaje i ljude. Na taj način oni štede svemir od razarajućih eksplozija i ostavljaju u njemu fosile opasnih osećanja – svoja dela.
Nepodnošljivo je, ali ja volim taj osećaj, kao šampanjac koji samo što nije eksplodirao. Penušavi koktel osećanja kojima ne znam poreklo ni cilj. Treperenje u plućima, koža naježena na naličju, magla u glavi, vrhovi nerava natopljeni u med. Prolećni neizdrž. Opet sam beba, ništa mi nije jasno i gledam šta će ovaj put od mene da ispadne. Ko sam ja? Šta hoću? Šta mi zapravo treba? To su pitanja na koja nema konačnih odgovora. Ona se postavljaju stalno iznova i iznova. Sa smenama godišnjih doba i mladicama čudnih osećanja. U tome je beskraj svakog ljudskog bića. Nikad do kraja ne upoznamo sebe. Jer nema kraja. Jer duša nije konačna.
U tim lutanjima nikad se ne zadržim samo na papiru. Pustim ludilo u svakodnevicu, malo više pijem, malo bezobraznije se oblačim, malo slobodnije maštam, malo agresivnije se branim, malo mekše se ljubim, malo srljam i pravim sranja, ali kad dođem iznad mog dragog praznog papira, popustim sve kočnice i valjam se u belini, pritiskam njegovu površinu otkucajima srca, ostavljajući pečate živih osećanja.
Komentari