Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Parfem za dušu

254

Moja mama je imala savršen njuh. Kad dođe u dodir sa bilo kojom novom stvari, ona bi ju prvo omirisala. Njušila je cipele po radnjama, dečije igračke, zavese, nameštaj, lekove. Čim prinese nešto nosu, iste sekunde se trgne unazad, jer joj je na toj udaljenosti svaki miris bio prejak. Osećala je mirise i sa po desetak metara distance. Kad uđem u sobu, ona oseti da na usnama imam labelo od višnje i vanile. Pita: „Šta to miriše na slatko voće i vanilu?“ i ja odmah znam da je nanjušila moje usne. Doživljavala je mirise kroz sinesteziju, opisivala ih osećanjima koja oni u njoj izazivaju. „Šta to miriše tako mučno?“ pitala me jednom nakon što sam na lice namazala moju novu organsku kremu. Nikako joj se nisu dopadali ti moderni, hipsterski mirisi. Ona je u mirisima tražila jednostavnost, blagost i prirodu. Moji ušećereni, divlji, agresivni parfemi, u njoj su izazivali odbojnost i gađenje, čak nerazumevanje, zašto je to uopšte parfem i zašto se to ikome sviđa. Govorila je da je moji parfemi guše, da mirišu na garež i požar. Jednom je bukvalno pomislila da se nešto zapalilo, nekoliko sekundi nakon što sam prsnula parfem. Poslala me u kuhinju da vidim šta gori. Ja sam umrla od smeha i rekla joj da ne gori ništa, nego ja mirišem. Decenije pušačkog staža i godine hemoterapije nisu narušile taj izuzetan njuh. Osećala je u nosu svaku nijansu sveta koji je okružuje, do same smrti. Govorila sam joj: „Mama, trebalo je da se rodiš u Parizu. Sa takvim nosem bila bi najcenjenija stručnjakinja za parfeme. Ovde niko i ne zna za tvoj nos i njegov nesvakidašnji dar.“

Deo tog dara sam nasledila i ja. Svakako ne u istoj meri, ali dovoljno je imati pola njenog njuha, pa je to opet tri puta snažnije u odnosu na prosečnog čoveka. Moj nos ima drugačiju estetiku od maminog, drugačije su mu naklonosti. Naši nosevi se razlikuju onako i onoliko koliko nam se razlikuju duše. Ona je volela harmoniju, radost, optimizam i mir, a ja volim kad u mirisima ima krvi, truleža, požara. I zato otkidam na komplikovane parfeme. Posmatram ih kao poeziju, tražim u njima napetost, dramu, tugu, strast ili moć. Moj njuh je rigidan. U stanju sam da i u najskupljim bočicama osetim podvalu, disproporciju, jeftinoću i nesklad, i da ih prezrem s gađenjem. Dok u neke stvarno dobre parfeme mogu beskonačno da tonem, jer nema kraja njihovim slojevima, oni ne nestaju, samo menjaju formu i nijedan od tih slojeva ne razočarava, svaki je kao nova scena u filmskom remek delu.

pexels-kristina-paukshtite-713042

Pre dvadesetak godina dobila sam za rođendan knjigu „Parfem“ Patrika Ziskinda, od moje dobre drugarice koja takođe ima „kvalitetan“ nos. U toj knjizi sam osetila smrdljive ulice Pariza iz 18. veka, trulo voće na pijacama, miris uštavljene životinjske kože, miris stakla i cveća i ljudskih tela, miris veneričnih bolesti i parfema. Cela knjiga je mirisala, sa svake stranice se uzdizala mirisna skulptura Pariza i moj nos je putovao kroz poglavlja kao kroz luna park. Par godina kasnije, poslala sam knjigu jednom rođaku u zatvor i nikad mi se više nije vratila. Nadam se da je ostala tamo i da robijaši u svojim ćelijama koriste roman kao portal za putovanje u osebujni univerzum dimenzije mirisa. Ta knjiga mi je potvrdila ono što sam sam i sama slutila i znala: da su najkobniji, najfatalniji, neodoljivi i nenadmašni, opijajući i zavodljivi, pre svega oni parfemi koji među svojim notama imaju mirise ljudskog tela. Danas se otvoreno govori o činjenici da neki niche parfemi, klasa najskupljih, najoriginalnijih i najkvalitetnijih parfema, u sebi imaju mirise znoja, krvi, sperme, pljuvačke, konjaka, knjiga… To zvuči perverzno i dekadentno, ali zapravo sam ubeđena da sve te sastojke imaju i obični dizajnerski parfemi na kojima korporacije zarađuju milione dolara. Pa nisu oni naivni da previde i ne unovče neporecivu istinu ljudskog njuha: uticaj mirisa tuđih telesnih tečnosti na centre u našem mozgu. Cvetni parfem je samo lep miris. Cvetni parfem sa malo menstrualne krvi i nekoliko ženskih suza, jeste umetnost. Muški parfemi kao da to nikad nisu ni krili, skoro svaki od njih ima za sastojak muški znoj. Kad uzmemo u obzir sve to, potpuno je logično da nam neki parfemi mirišu tužno, neki nas opuštaju, neki nas lože, a neki nam dižu samopouzdanje. Parfemi nas hipnotišu. Ono što izlazi iz bočice nije mirišljava vodica, već izazov našem mozgu, inspiracija, situacija, poezija.

pexels-cottonbro-4659794

Moj sin se rodio sa sedlastim nosem. Nisam imala pojma šta je to, nisam nikada ni čula za sedlast nos dok nisam pročitala u otpusnoj listi. Naravno da sam se odmah prepala, ali ispostavilo se da je to samo jedna estetska karakteristika, dete ima pomalo spuštenu hrskavicu i posledično malecki, sladak prćast nos. Dakle, nikakav problem. Ali, hoće li taj nos moći da njuši svet oko sebe bar kao i svi ostali, pitala sam se. Boris je rastao, a zajedno sa njim i taj prćasti nosić. Još nije počeo da sklapa prve rečenice, videla sam po njegovoj gestikulaciji i govoru tela kako se sklanja od ružnih mirisa i kako ga privlače lepi. Njušio je moje kreme za ruke, razlikovao svoje šampone, na plaži bi prišao nekome i rekao „ti smrdiš“, a mene bi pojeo blam. On opisuje mirise kao njegova baba, pomoću raspoloženja i osećanja. Kad mu kupim novu kremu za lice on kaže: „Mama, ovdje osjećam miris naranče i kamilice. Uvijek mi maži ovu kremu. Mogu li je pojest?“

Sad je već izvesno da imamo treću generaciju osetljivih noseva, a imati osetljiv nos nije tako lako. Mi živimo u svetu koji više smrdi nego što miriše. Smrde kontejneri, smrde automobili, smrde prašnjavi kauči, smrde odvodne cevi, smrde otklopljene šerpe, smrde neokupani ljudi, smrde neoprane kose, smrde karijesi na šesticama, hrana iz želudaca koja se vari… Mnogo je naporno osećati sve to, stalno. Naporno i uznemirujuće. Ne mogu ni da zamislim kako je bilo mojoj mami. Kao da vas neko neprestano zlostavlja. Zato ja bežim u odeljke sa parfemima, da prošetam nos kroz drugačije svetove. Šteta što ne postoje takvi odeljci i za dušu, jer duša mi je osetljivija od nosa. Moja duša oseća sve. Ne samo bol zbog smrti majke, ne samo brigu i ljubav za sina, već svaki pogled, svaku reč, svaki uzdah i gest, sve dotiče ovu moju dušu, sve ona detektuje i ubira, sve provlači kroz sebe i analizira, ni jedan pedalj sveta joj ne promiče. Zato u glavi stvaram svetove, o njima maštam i pišem, šaljem dušu tamo gde su stvari glatke i zavodljive, gde nema zablude i laži, gde su osećanja gola i niko ih ne dira. U mojim svetovima vlada lepota, drama, iskrenost, strastvenost i sklad, kao u oblaku niche parfema. Šteta što ne postoji Pariz za duše, tamo bih bila kraljica.

Tekst: Frida Šarar

Komentari