Kad sam imala šest godina, tek sam bila pošla u prvi razred, grupa devojčica iz mog odeljenja me je na putu prema kući pratila i provocirala. U jednom trenutku sam se saplela i ispala mi je cipela, a one su uzele cipelu i dobacivale mi se iznad glave. Trčala sam od jedne do druge, tražila cipelu nazad, ali one su se samo kikotale i gledale me kako sa jednom bosom nogom bespomoćno idem tamo-ovamo. Kad im je to dosadilo, bacile su cipelu u jarak i otišle. Ja sam otišla do jarka, izvadila cipelu, obula je na prljavu čarapu i u suzama se zaputila kući.
Kad sam stigla i ispričala ocu šta se desilo, on me je stavio u auto i istog trenutka krenuo od kuće do kuće, od kapije do kapije, od vrata do vrata.
– Dobar dan, moje dete je danas došlo uplakano iz škole, kaže da je vaše dete…
I tako desetak puta. Uvek ću da se sećam izraza lica koji su imali ti ljudi. Kako su menjali boje i preznojavali se, dok je moj otac, držeći me za ruku, gledao svakog od njih u oči, odlučno i smireno.
Onda bi iza leđa svojih roditelja provirile one. Uplašene, unezverene, gledale bi u pod, dok su ih očevi i majke grdili tu preda mnom.
Jednu od njih sam srela posle dvadeset pet godina. Prvo što mi je rekla bilo je:
– Je l’ se sećaš onoga sa cipelom?
Zauvek je to zapamtila. Nikada me više nisu pipnule.
A ja sam zauvek ostala zahvalna ocu što me je tog dana uzeo za ruku i odveo na sva ta vrata, da svojim očima vidim ko je u celoj toj stvari ispao glup i kriv. I ko treba da se stidi.
Moj otac, koji je tada imao tek dvadeset i devet godina, nije bio ni svestan šta je tog dana učinio za mene. Dao mi do znanja da nisam sama, da ima ko da me štiti i da se svaka nepravda da ispraviti.
Zato nikad nisam bila, niti ću biti, pristalica vaspitne metode “neka ga, neka se snalazi”, “neka se izbori sam”, itd. Postoje situacije kad morate stati uz svoju decu. Oni su mali i ne znaju uvek da se odbrane. Pogotovo kad je cela grupa vršnjaka protiv njih. Tu nema borbe, nema snalaženja. Ako tvoj veliki roditelj ne stane uz tebe, prepušten si sebi i “njima”. A “oni” lako nanjuše kad je neko nezaštićen i sam.
S druge strane, svesna sam da ni preterana zaštita i život pod staklenim zvonom nisu dobar ambijent za rast i razvijanje mladog čoveka. Kao i u svemu drugom i tu treba naći balans i meru.
Moj otac je stao uz mene kad je trebalo i nije me time pretvorio u nesposobnu jadnicu koja ne ume sama da se brani. Naprotiv, ništa u životu nije doprinelo mom samopouzdanju kao taj dan. I svaki naredni put, kada bih došla u sličnu situaciju, ne samo u školi, već i kasnije u životu, ja bih se postavila kao svoj veliki otac i odbranila malu mene, odlučno i smireno gledajući nepravdi u oči.
Od tog dana, više se ničega nisam plašila.
Komentari