Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Kako se oseća žena kojoj muškarci dobacuju?

1465

Pre neki dan sam šetala Korzom, sa maskom na licu, a dva džabalebaroša od po triespetšest godina, koja su sedela na klupici i posmatrala prolaznike, da ne kažem prolaznice, glasno mi dobacila:

– Kako nam je dobro! Tu nam šeću i komadi s maskama!

Iste sekunde sam se okrenula prema njima i očima koje su stajale iznad maske uputila im pogled koji je obojici prerezao grkljane, a zatim visoko podigla ispružen srednji prst leve ruke prema njihovim licima. Onda sam nastavila svojim putem, a oni su nekako zbunjeno i stidljivo promrmljali:

– Dobro, i to je neki pozdrav. (Misleći na moj ispružen prst.)

Odjednom mi ih je bilo žao. Pomislila sam da sam prenaglila i da momci nisu mislili ništa loše. Njihova reakcija na moj prst je pokazala da ipak nisu neke neotesane siledžije. Možda su se samo šalili. Ja sam izgleda tu postupila prestrogo, shvatila situaciju preozbiljno i postavila se kao nasilnik. Neki loš osećaj me pratio na putu do stana. Kad sam došla kući pokušala sam da shvatim šta zapravo mislim o dobacivanju na ulici, da li me je to ikada ozbiljno ugrožavalo, šta mi u tome tačno smeta i zašto je moja reakcija bila tako ogorčena i drska.

Svet muško-ženskih odnosa je zamršena, pipkava oblast u kojoj mnogi pojedinačni primeri ne mogu da se podvedu ni pod jedno opšte pravilo, jer smo mi kao individue posebni i različiti, a beskonačne kombinacije individua kao ljubavnih parova stvaraju jednu još beskonačniju raznolikost koja teško da može da se obuhvati bilo kojim opštim stavom, ali pokušaću da sagledam neke mogućnosti.

Dobacivanje na ulici mi nikad nije predstavljalo neki naročit problem, pogotovo u mladosti. Muškarce koji dobacuju sam doživljavala kao jadnike koji kefću i cvile za mnom, dok ja boginja koračam dignute glave; nikako kao neke dominantne pojave koje me ugrožavaju. Sećam se jedne vršnjakinje iz srednje škole koja je bila ponosna kad joj mali Romi koji prodaju cigare na ćošku, dobace da ima dobre noge. Smatrala je to komplimentom. Reći ćete da je tu problem u društvu koje uopšte postavlja stvari tako da žena svoje samopouzdanje treba da gradi na dobrim nogama. A ja ću vam odgovoriti: zašto ga ne bi gradila, između ostalog, i na nogama? Jesmo li mi postali neka nadcivilizacija koja se gnuša telesnosti i lepote? Ja nisam samo duh, ja sam i telesno biće. Estetika mog tela učestvuje u celokupnom dojmu o mojoj lepoti. Fizička lepota nije samo oruđe seksualnosti, već jedan aspekat našeg postojanja koji se u puritanskom novom levičarstvu previše trivijalizuje i nipodaštava.

Primjedba 2020-07-29 095706
Razmišljala sam tog dana kako su nekima od nas dobacivanja bila značajna i blagotvorna u mladim danima. Uvek ću da pamtim ozareno lice svoje vršnjakinje dok priča kako su joj mali prodavci cigara rekli nešto lepo o njenim nogama. Ostale devojčice su joj se smejale iza leđa, jer je imala dežmekaste noge i jer ko šiša mišljenje malih musavih švercera. Ali da je to dobacio neki iole dopadljiv tip, ne bi se bogami ni one smejale.

Zamislila sam zatim običnu mladu ženu, radi u pekari, muž je vara, nije čula od njega kompliment ni lepu reč već mesecima. Ujutru dok hoda prema radnom mestu gde će joj miris bureka prodreti u folikul dlake i jedan centimetar ispod epiderma, od čega se uvek oseća masno i smrdljivo, neki radnici sa gradilišta će joj dobaciti da je mačka i da ima dobro dupe. Vidim je kako celog tog prepodneva sa osmehom preliva perece i slaže kroasane.

Ali onda zamislim ženu koja je toliko polomljena od umora, od brige, ima bolesnu bebu, nekog je sahranila, krenula je na razgovor za posao od kog joj zavisi sve, njene misli su potpuno fokusirane tamo na tu brigu i nije joj do muškaraca, nije joj do seksa, ne želi nikoga da zavede, ne zanima je telo, a neki drkadžija na ulici, koji nema pametnija posla u tom trenutku nego da razmišlja o sisama i guzičetinama, i koji ne vidi šta se događa u njenoj glavi, svojim rečima zajahuje na nju kao na santu leda i uznemirava je. Ona samo hoće da je svi puste na miru. Ona oseća njegovu seksualnu tenziju kao zlostavljanje.
Najekstremniji primer dobacivanja na ulici iskusila sam u Turskoj. Tamo muškarci stoje na trotoarima, gledaju vas u oči i glade se po spolovilima. Tamo ne možete da prođete petsto metara kroz grad, a da vam pedeset njih ne dobaci nešto eksplicitno i gnusno, neki čak hodaju za vama, neki vas hvataju za ruku, kao da se probijate kroz testo od muškaraca koji vas koče, dozivaju, smetaju. Ali čak i ta ekstremna verzija dobacivanja na ulici nije uvek i svakoj ženi podjednako naporna. Moja drugarica i ja smo bile mlade, otišle na more da se zezamo i zapravo smo umirale od smeha i beskrajno se zabavljale posmatrajući sve te ljude koji bezmalo onanišu na ulici. U kontekstu naših godina, godišnjeg odmora i vremena koje smo provele tamo (desetak dana), mi smo se ludo zabavile. Ali ne mogu ni da zamislim kako izgleda stalno živeti u takvom ambijentu. Zamišljam to kao neki košmar ili mučenje. Na trenutak mi se učini da sve one islamske žene koje idu pokrivene zapravo to rade da bi se sakrile od uznemirivača. Posle nekog vremena bih verovatno i sama poželela da šetam sa čaršavom preko glave.

Vratimo se sad na dva stidljiva Riječanina koji su mi rekli da sam komad. Pa šta ako su rekli? Komad znači dobra riba. Ja jesam dobra riba, ništa nisu pogrešili.

Moderni aktivizam često zapetljane krivudave stvari posmatra kockasto i do te mere ih banalizuje da ponekad pomislim da su među aktivistima i borcima za ljudska prava najograničeniji glupaci današnjice. Na osnovu mojih životnih principa i životne prakse sebe smatram radikalnom feministkinjom, ali ja nisam bukvalista, nisam balvan od žene. Znam da su igre zavođenja koje pokreću ovo čovečanstvo, jedna posebna vrsta metafizike koja se javlja kao konstanta u različitim epohama i kao univerzalni princip koji daje gorivo svetu. One ne počivaju na korektnosti, uvažavanju i miru. Zavođenje je rat, ljubavnici su neprijatelji. Sterilni rodno osetljiv govor je jalovo tlo za mogućnost zavođenja. Zavođenje je izazov i opasnost, ona igra u koju ulazimo znajući da ćemo možda biti povređeni i to joj daje posebnu privlačnost. Taj iskonski praljudski šablon ostaje isti iza svih sistema i ideologija. On je deo ljudske prirode. Ako celi ovaj svet obložimo i tapaciramo senzitivnim ponašanjem i korektnim govorom, umrećemo od dosade, uskratićemo sebi izazov zavođenja, ugušićemo ljudskost. Ovde je, kao i u svakoj drugoj stvari na svetu, bitno pronaći pravu meru, oceniti koji pojedinačni slučajevi prelaze tu meru, a koji ne. Ne suditi svima podjednako.

Tog riječkog popodneva dok sam šetala Korzom nije baš trebalo da pokažem prst onim momcima. Mogla sam samo da se nasmejem i kažem „tako je!“. Mene zapravo nije uvredilo to što su me nazvali komadom. Ono što me je razjarilo bila je činjenica da su te reči izgovorili kao da me nema. Osetila sam se kao vazduh, kao odsustvo same sebe, o kojoj oni tako slobodno i glasno pričaju. A to me ne vređa kao ženu, već kao čoveka. To ne mogu da oprostim.

Primjedba 2020-07-29 095729
Upravo to radi celi naš jezik koji na mestima gde treba da stoje ženska zanimanja, ima šupljine. Taj jezik nas ignoriše, mi smo za njega nule. I ne samo kad su u pitanju zanimanja. Imenice đak, predak, potomak, sve su u muškom rodu. Žene su nule na porodičnim stablima, u školskim klupama kao i na radnim mestima. U tom smislu je rodno senzitivni govor neophodan i bespogovoran. Ja nisam filozof, ja sam filozofkinja. Nema veće društvene degradacije, poniženja i stigme od odsustva imena za neku pojavu. Ljudi se bune protiv rodno senzitivnog govora jer im je rogobatan, ne shvatajući da im je takav samo zato što je nov, a oni bi radije uživali u komforu poznatog i starog, za promene treba malo širine i bar neki elementarni napor, a ljudi su uski i lenji. Njima smeta reč psihološkinja, oni ne shvataju bitnost postojanja te reči i nebitnost očuvanja stare forme jezika po svaku cenu, po cenu nečijeg dostojanstva, ženskog dostojanstva, ljudskog dostojanstva.

Rodno senzitivan govor je nedvosmisleno neophodan, ali dobacivanje na ulici ne spada u domen ljudskih prava i sloboda, ne spada u domen dostojanstva i morala, već u domen zavođenja koje u celom ljudskom i životinjskom svetu funkcioniše po drugačijim pravilima, koje ne počiva na fer odnosu, poštovanju i partnerstvu, već na provokaciji. Ta provokacija nekad može da bude sitna, nekad umerena, a nekad preterana. Treba ih razvrstati, osvrnuti se na kontekst, pa tek onda razdvojiti i one neprimerene osuditi. Mi ne možemo da zanemarimo celu iracionalnu, nagonsku i destruktivnu istoriju ljudskog roda i pravimo se da smo neka pročišćena superiorna bića, ili još gore, da namećemo naš ideal pročišćenog superiornog bića ostatku sveta kojeg ta iluzija ne zanima. Ljudi su telesni, mračni i divlji. Ljudi nisu racionalni i pribrani. Ljudi ne žele dobro sebi i ne možemo ni da zamislimo kakve ih sve nelogičnosti čine srećnim. Pred tom našom zverskom prirodom politička korektnost žmuri, pravi se da je nema, pokušava da je ukroti i prevaspita. Nije ni čudo što na globalnom nivou, u centrima moći neoliberlnih imperija, izbijaju teroristički napadi kao gnojni čirevi ugušenog divljašva planete koje kulminira tamo negde pod maskom građanske finoće i odgovornosti i eksplodira kad ga najmanje očekujemo. Sterilini sistemi ideja koji guše divljaštvo u nama, pucaju. Neodrživi su. Našoj zverskoj prirodi treba malo prostora, samo malo, ponekad, ponegde, da se čuje njen zvižduk, da se oseti njen dah, da zarežimo jedni na druge, da dečak devojčicu povuče za pletenicu, da devojčica dečaku odalami šamarčinu, da slomim Šararu drveni cvet o glavu kad me nervira, da se osećam nadmoćno, a ne jadno kad mi dobacuju. Ne mora sve da bude uređeno lenjirom, trebaju nam maleni sobičci našeg haosa, kao institucije od najvišeg značaja za očuvanje mentalnog zdravlja. Da bismo ostali normalni, da bismo ostali ljudi, da nas ne ubije dosada.

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari