Pre izvesnog vremena donela sam u svoj hodnik jednu čudnu sliku, koju sam pronašla na smetlištu završene riječke EPK, spremnu za bacanje. Autor ovog dela je španski street artist Francisco de Pajaro. On od tuđeg otpada pravi privremene skulpture, koje na kraju opet završe u smeću. Na taj način, umetnost se neprestano reciklira, izranja iz smeća i vraća se u smeće. Ovaj koncept je izrastao u posebnu street art filozofiju i postao prepoznatljiv u svetu pod imenom Art is Trash. Umetnik je gostovao u Rijeci tokom trajanja prestonice kulture i ostavio za sobom nekoliko radova za koje se prirodno pretpostavilo da će završiti u kontejneru. Bili su teški, kabasti, nacrtani na glomaznim krilima nekih starih ormara, dovučenih sa ko zna koje deponije. To nikome ne treba. Bilo mi je žao tih tužnih skulptura od smeća, razmišljala sam ko bi mogao da ih udomi. Možda neki od riječkih beach barova? Možda neko ko ima dvorište ili veliku terasu? A onda sam, znajući da nemam mesta u stanu, niti je to baš po mom ukusu, rešila da bar jednu sačuvam ja. Šarar je na prvi pogled zakolutao očima, u fazonu „šta će nam to“ i rekao da ne može da veruje da sam dovukla u kuću tu sliku za ljude bez ukusa. Ali neka iracionalna sila u meni se sve više vezivala za taj rad i ja sam bila sigurna da treba da ga usvojimo i da je taj komad smeća iz nekog razloga namenjen baš nama.
Stavila sam sliku ispred vrata, u zajednički hodnik, da bude prva stvar koju ugledamo kad izađemo iz stana. Bila je preteška i nije mogla da se okači, pa sam je samo naslonila na zid. I tad se desila ljubav. Ivan i ja smo bili oduševljeni novom pričom koja se zavrtela i oživela bezlični hodnik. Odjednom je to postao hodnik sa karakterom. U njemu nas je čekalo i ispraćalo jednooko ljubičasto biće koje jede Čiča Gliše, a koje smo prozvali Kiklop. Jedan zeleni Čiča Gliša je stajao sa strane i držao veliko koplje, njega smo nazvali Odisej. U golo predvorje našeg stana, uselila se čitava Odiseja.
Ali moje i Ivanovo oduševljenje nije ni približno onome što se desilo u glavi našeg sina. Svaki put kad izađemo iz stana on stane ispred slike i pita bezbroj pitanja. Njega ta slika privuče kao magnet i on odluta u nju, kao Alisa u zemlju čuda. Ni u snu nam nije palo na pamet da će ovaj predmet, čija je sudbina bila da završi na otpadu, biti portal koji će našeg sina da usisa u neke svemire o kojima do tada nije znao ništa. Ko je Kiklop? Ko je Odisej? Ko je Homer? Šta su to Ilijada i Odiseja? „Sjećam se da sam vidio velikog drvenog konja u jednoj knjizi o Starim Grcima! Je li to konj iz Ilijade?“ Iz dana u dan Boris je bio sve više opčinjen helenskom kulturom, sve duže stajao ispred slike i pokušavao da joj nađe nove detalje, nova značenja, nova pitanja.
Iz naredne posete biblioteci vratio se sa ilustrovanom Ilijadom i Odisejom. Evo već danima samo to želi da čita pred spavanje. Ja sam se sa Homerovim junacima upoznala bliže tek u srednjoj školi. A moj sin ih poznaje, grli i sanja sa nepunih pet godina. Sve zasluge za to pripisujem onoj slici. Ona kao da ga je uzela za ruku i odvela u novi nepoznati svet.
Nešto malo bih zahvalila i onom mom instiktu koji se sažalio nad slikom i doneo je kući, koji je osetio da je ta slika naša i da nam za nešto treba. Na kraju, mislim da je u ovom bednom hodniku ona postigla mnogo više, nego u bilo kojoj galeriji sveta. Navela je malog dečaka da misli i sanja. To prava umetnost i treba da radi. Da pokreće ljude, da im menja živote. Ali i ljudi moraju da pokreću umetnost, da je vole i da veruju u nju. Da traže u njoj nešto što se ne vidi na prvi pogled ili je vidljivo samo vama. Onda umetnost omekša, procveta, otvori se i pruži vam ono najlepše iz sebe.
