Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Jedinka

241
analog film

Često razmišljam šta li je u njegovoj glavi. O čemu razmišlja moj sin? Od kakvih emocija je meso njegove duše? Koliko je sposoban da saoseća? Do kojih dubina da pati? Posmatram ga kraičkom oka, jer u tom kraičku imam skener za ljude, koji jasno očitava njihovu unutrašnjost, a da oni to ne primete. Boris je još uvek mali, njegova ličnost se tek formira, kao skulptura u nastajanju. To što vidim u njemu, nisu konačni i dovršeni kvaliteti, već samo potencijali. Te misli i osećanja su kao mlade biljke, zeleni izdanci nečega što tek treba da procveta. Nikada do kraja ne mogu da znam u kakvu će prašumu da nabuja njegova psiha, ali mogu da maštam, predviđam, projektujem. Mogu da pratim taj rast, da sklanjam korov i trnje, da se radujem novim bubama koje su doletele u ekosistem kad cveće svije pupoljke, i za bubama ptice i za pticama zveri. Svemu tome svedočim kao majka, ali tiho i nenametljivo. On ne zna da je pod mojom lupom. Misli da je sam. Znam taj osećaj, jer i ja sam kao dete duboko osećala svoju individualnost, pojedinačnost i samoću. Uživala sam u njima. Uživala sam što sam jedinka, nezavisna od svega drugog na svetu. Moja lobanja je bila tvrđava. Ni najtoplija majčina ljubav me nije pokolebala da se priklonim stapanju sa svetom. Majka je bila tu uz mene, ali ja sam bila sama jer sam se rodila sa tim osećajem i umreću sa njim. To je osećaj same istine da jesi.

Zamišljam Borisa kao jedinku. Ne kao svoje dete, nego usamljenu egzistenciju u svemiru, dečaka koji ostane sam u svom krevetu u mraku, pre nego što zaspi. Pokušavam da se stavim u njegov položaj, kao u položaj bilo kog čoveka, i tim objektivnim, nemajčinskim saosećanjem, probam da shvatim kako mu je i kakav je.
dijete
Pre neki dan, vraćali smo se iz škole kroz grad, on je sve vreme trčkarao po Korzu, postavljao pitanja, zastajao da prouči neke detalje koji bi mu zapali za oko, a ja sam ga požurivala, pitala kako je bilo u školi, šta su imali za ručak, da li je opet igrao nogomet u učionici i ljutio učiteljicu… Odgovarao je kratko i nezainteresovano, ta ista pitanja iz dana u dan jako su mu dosadna, pa je usporio korak i išao iza mene pokušavajući da razmišlja o nečemu drugom. U jednom trenutku videla sam da je zaostao dobrih trideset koraka, pa sam se okrenula da vidim šta radi. Ugledala sam ga kako stoji i priča sa starcem koji prodaje časopis “Ulični fenjer”. Starac je imao dugu sedu kosu i bradu i držao časopise u rukama. Boris mi je doviknuo:
– Mama, dođi, ‘ajmo kupiti!
On inače želi da kupi sve što vidi, pa sam mu samo kratko odgovorila da nemam gotovinu kod sebe i bez pogovora je dotrčao. Uhvatio me za ruku i nastavili smo zajedno.
– Žao mi je Borise, imam samo kartice. A i šta će ti taj časopis?
– Mama, ja ti zapravo nisam toliko primjetio časopis, koliko sam primjetio čovjeka.
To je bila ta rečenica na koju je moj krajičkoočni skener zapištao. I srce mi se pomalo steglo.
– Tebi je žao tog čoveka?
– Da.
Oči su mu se napunile suzama.
Maleni dobri moj. U tom trenutku mi skener nije ni trebao, mogla sam da udahnem njegovu dušu. Bila je svuda oko nas, raširila se po Korzu. Rekla sam mu da ćemo se kasnije vratiti da potražimo čoveka i da kupimo časopis. Borisu se lice ozarilo. Kad smo se vratili, starca nije bilo tamo, pa smo opet bili malo tužni, ali dogovorili smo se da ga nađemo narednih dana.
Stavila sam taj trenutak kao jedan novi lepi kamen u onu građevinu osobe koja raste, saznala sam nešto više o njemu. A i o sebi – da su me obaveze odgovornosti i rasporedi, učinili ponekad neosetljivom na delikatnost detalja kroz koje se krećem u svojoj svakodnevici. Iza nekih od tih detalja stoje druge duše i drugi životi koje jedan mladi duh, neopterećen strukturom i iskustvom, ne može da previdi. Sva sreća pa ga imam uz sebe, da mi obasjava stvari, dok gledam u daljinu i trudim se da mu obasjam put.
Tekst: Frida Šarar

Komentari