Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Izložba o Milevi i o svima nama

253
Izložba o Milevi

Bez želje da vas edukujem i informišem, i bez želje da vas prosvetljujem i kultivišem, a pogotovo bez želje da vas zadivim svojim vladanjem materijom, hoću da vam pričam o jednoj izložbi posmatrano kroz srce i iz srca, jer je to sve što me na ovom svetu zanima.

Pre sedam dana bila sam na zatvaranju Evropske prestonice kulture 2022. U Novom Sadu, na Petrovaradinskoj tvrđavi, upriličena je tim povodom izložba o Milevi Marić Ajnštajn. Stavila sam to u svoj raspored kao usputnu stanicu, očekujući da se radi o suvoparnoj faktografiji, požutelim slikama i pismima na bezličnim muzejskim postamentima i nisam očekivala nikakvo iznenađenje. Zabavnije su mi izgledali svi oni ručkovi i pića sa prijateljima iz Novog Sada, pre i posle izložbe. Ali otišla sam radi reda.

Na tvrđavi je duvao ledeni vetar. Otrčala sam od auta do muzeja čvrsto stežući preklopljenu jaknu i visoko podižući ramena, kao da ću, ako se dovoljno napnem, uspeti da ih prislonim na uši. Uletela sam unutra izmaltretirana hladnoćom i zakoračila u crnu toplu jamu nečega čemu se nisam nadala. Kao Alisa u zemlji čuda, prošla sam kroz ogledalo i ušla u drugu dimenziju. Prostor je bio mračan, hermetičan, bez prozora i dnevnog svetla, sa tamnim zidovima čiji je mrak sobama oduzimao oblik i stvarao utisak lebdenja u nekom sasvim posebnom svemiru. U tom mraku zvuci, boje, oblici i tekstovi, igre svetlom, interaktivni eksponati, pričaju priču o jednoj izuzetnoj ženi, njenim dostignućima, njenim porazima, njenim dometima i limitima koje joj je postavljalo vreme i svet u kome je živela, kao i uloga supruge i majke, koja je izgleda u svim svetovima ista i koja u sebi zadržava jednu konstantu, bez obzira na civilizacijske promene. Svakim od tih pitanja ova izložba se bavi na dirljiv i poetičan način, delujući na vaša čula, delujući na osećanja. U jednom trenutku sam rekla: „Ovaj kustos je umetnik“. Jer umetnost jeste način predstavljanja neke istine, koja ne mora biti nova, može biti opštepoznata i svakodnevna, ali ako nas način na koji je ona izražena dirne u srce i pokrene u nama lavine razmišljanja o životu i smislu, to je onda umetnost. I takva je ova izložba. Ona se ne zadržava samo na interpretaciji jednog blistavog potencijala i prilično tragičnog života, već univerzalizuje Milevine probleme kao probleme svih nadarenih, svih neshvaćenih, svih prema kojima društvo, istorija i njihovi bližnji nisu ispali fer, svih majki koje su se žrtvovale zbog dece i svih žena koje su apsorbovane senkama svojih muževa. Više puta sam se zaplakala, više puta sam se naježila, više puta sam se duboko zamislila. Naišla sam tamo na mnoge teme kojima sam se bavila u svojim pesmama, na pitanja koja muče i mene samu, na nepravde koje me bole. Genijalnost koja ne uspeva da se izbori za svoju vidljivost u svetu jer je determinisana statusom, poreklom, skromnošću, moralom, polom. Žensko srce koje će sve svoje potencijale podrediti potrebama vlastitog deteta, dok muškarac gradi uspeh i ime, iako su možda njeni potencijali veći od njegovih. Nesebičnost. Ljudskost. Dostojanstvo. Ljubav.

Na kraju izložbe je jedan ogromni zid prekriven fiokama na kojima pišu ženska imena. Ispred tog zida stoji citat:

„Mnogi veliki životi su gurnuti u fioke vremena od strane ljudi koji se boje svetlosti. Za njih je to jedini način da učestvuju u besmrtnom, ne menjajući svoj poredak ma koliko on bio nazadan.“ Dušan Jovović

Izložba o Milevi

Par koraka pre toga jedno realistično krvavo srce kuca i pomera se kao da zaista pumpa krv, na centralnom mestu u zidu. Pored njega piše:

“Tvoja vizija će postati jasna tek kada pogledaš u svoje srce.

Ko gleda izvan svog srca – sanja.

Ko gleda unutar svog srca – budi se.” K.G. Jung

Izložba o Milevi

Koračajući unazad, prema početku, proći ćete pored Platonovog citata o znanju, iznad tri starice sa prekrivenim glavama i smežuranim rukama u krilu. Potresna vizuelna metafora o svim ženama u istoriji kojima je uskraćeno obrazovanje.

Izložba o Milevi

Pre toga, tragična priča o Milevinom i Albertovom sinu Eduardu, koga se otac odrekao nakon što su mu dijagnostikovali šizofreniju. O njemu se brinula majka do kraja njenog života. Karijeru naučnice zamenila je ulogom majke. Nakon njene smrti, Eduard je okončao život sam i napušten unutar ciriškog psihijatrijskog azila.

Izložba o Milevi

Izložba o Milevi

Vraćajući se prema početku izložbe, prolazimo kroz Milevino školovanje, inspiraciju i naučni rad, vidimo na osnovu njenih prepiski sa Albertom da su zajedno radili na teoriji relativiteta, za koju se danas zasluge pripisuju samo njemu, dok je Milevino ime ostalo u jednoj od onih fioka vremena.

„Ja ću biti tako srećan i ponosan kada ćemo naš rad o relativnom kretanju dovesti pobedonosno do zaključka.“

Albertovo pismo Milevi, 27. marta 1901. godine.

Izložba o Milevi

Mileva Marić je bila jedna od prvih teorijskih fizičarki na svetu. A svet je toliko bezobrazan i naopak, da je se seća kao supruge slavnog muža. Malo o njoj, a malo o tom svetu kojeg se i danas nismo u potpunosti oslobodili, govori ova savršena izložba na Petrovaradinu. Otvorena je naredne tri godine. Toplo preporučujem svima koji se nađu u Novom Sadu da odu u onaj mrak i zarone u sva pitanja i sva osećanja koja će ih u njemu snaći. Zbog Mileve i zbog svih nas.

 

Tekst: Frida Šarar

Komentari