Pre par dana, stavila sam na društvene mreže fotografije sa letovanja, u „neobičnom“ kupaćem kostimu. Kažem „neobičnom“, pod navodnicima, jer za one koji nisu modni ignoranti ili puritanci koji se gnušaju golotinje i telesnosti, taj jarkocrveni jednodelni kostim uopšte i nije neobičan. O kakvi su sve primerci šetali modnim pistama i plažama, šepurili se po časopisima, izazivali pažnju na bazenima širom sveta, među suncobranima i hladnim koktelima, od dana kada dimenzije i površina kupaćeg kostima nisu više bili zakonom propisani. A taj dan davno bejaše. U međuvremenu se dogodila seksualna revolucija, hipi pokret, lude osamdesete, Madona, tehno revolucija, festivali na kojima ljudi šetaju goli (od Vudstoka na ovamo), dogodile su se Kim Kardašian, Niki Minaž, Severina i Karleuša, dogodilo se da nijedna devojka ispod trideset godina na plaži više ne pokriva dupe. Retko gde možeš da nađeš „normalni“ kupaći. Većinom su to tange ili brazilske tange. Zadnjice su izašle iz mraka i izvojevale svoju slobodu. Pripojile se ostatku gole kože, kao da nikad nisu ni smatrane „intimnim“ delom, iznad kog lebdi senka zabrane i tabua.
Uzevši sve to u obzir, ovaj moj kupaći uopšte nije nešto spektakularan. On otkriva zadnjicu, struk i kukove. Ali, uzevši u obzir koliko ljudi nemaju pojma o modi, a što se tiče odnosa prema golotinji i telu, ostali su tamo negde kod spaljivanja veštica na lomači, mnogi su bili zaprepašćeni fotkama koje sam objavila. Nekima je to bilo skandalozno, nekima neprijatno, nekima neukusno, a nekima jednostavno nerazumljivo. Niko mi to nije saopštio javno, ali sam osetila to blago strujanje nelagodnosti oko postova. Ja to osetim mimo lajkova i komentara. Čitam vam misli dok me čitate.
„Zašto ova žena kači svoje polugole slike? Šta je poenta toga? Šta time postiže?“ Ljudima nije jasno zašto se neko pojavljuje go u javnosti. Šta će mu to? Kakvi motivi ga pokreću? Evo da vam objasnim: baš nikakvi motivi. Ili bar ne neki skriveni, tajnoviti i misteriozni. Slikam se polugola jer sam tako u mogućnosti. Možda ću se za koji dan slikati potpuno gola, ni to nije neki problem. Ja prosto ne vidim nikakav problem u golom ljudskom telu. I ništa ne skrivam pred svetom, ni telo ni dušu. Valjda je pomalo do toga što sam egzibicionista, ali je više do toga što ne zazirem ni od čega. Skinem se gola i kažem istinu, to je moj odbrambeni mehanizam.
Ljudi su toliko ogrezli u pisana i nepisana pravila koja im nameću kultura, društvo i građanski moral, da ne razlikuju sebe od tih pravila. Golo telo, izvađeno iz konteksta jedne kulture i civilizacije, ne znači baš ništa. Adam i Eva su osetili stid kad su pojeli jabuku sa drva znanja. Dok nisu znali, nisu se ni stideli. A znanje nije ništa drugo do skup nekih istinitih verovanja o sebi i svetu. Njegova težina zavisi od toga kako definišemo istinu. A istina u različitim kulturama različito izgleda. Ona nije neposredan uvid u stvari. Ona je zasićena vrednostima u koje veruje zajednica.
Ja pokušavam da živim jednostavno, da govorim jednostavno i da jednostavno mislim. Gulim sa svoje duše sve ono što mi se nameće spolja. Skidam civilizacijske slojeve sa svog bića dok ne dođem do krvi i živaca, dok ne zaboli. To je moja definicija istine. Ja sam prosto ja. Moje telo je moje telo. Ono nije ničiji poligon za crtanje društvenih pravila. I niko ne polaže ekskluzivna prava na moju golu guzicu. Telo je tu da uživam, da se kitim, da se mažem, da nosim suludu modu, da budem gola, da budem lepa, da budem ružna, da se menjam, da starim i da u svemu tome tražim nešto zabavno, nešto novo i drugačije, jer jednog dana će to telo biti mrtvo, a ja ne bih da ono umre od dosade.
Dobra vest je da ipak većina ljudi sa mog interneta razume i simpatiše crveni kupaći. Kontaju oni da je to malo nastrano, malo neuobičajeno, malo smešno i malo provokativno. Da je to jedna obična igra, zabava koja ne može izazvati ništa loše u svetu, sve dok taj svet nije ograničen i glup. Taj kupaći podseća malo na onaj koji je nosio Borat u filmu, ima nešto duhovito u njegovom dizajnu. Neki kažu da je ekstravagantan, možda bi ga dobro nosila i Džesika iz Zeke Rodžera. Platila sam ga 29 kuna na nekoj rasprodaji u splitskom tržnom centru, a doneo mi je toliko iskrene dečije radosti, modni eksperiment, fenomenalne fotke, buru na društvenim mrežama i honorar za jednu kolumnu. Život je odličan kad smete da ga živite. Svako seme koje se drznete da bacite uz vetar, kontra tuđih očekivanja, nikne na deset različitih strana i nagradi vas sa sto radosti.
