10. 11. 2004.
Napisala bih pesmu. To je ta ista teskoba koja me stisne svaki put, uvije u samolepljivu foliju, vakumira. Smešno je posle reći, kad me reči oslobode i spase mi život, da sam ih pisala da bi ih neko čitao ili da ih nekome dam. Još luđe je pomisliti da sam ih pisala da bih sebe zvala pesnikinjom ili da bi me drugi tako zvali. Dok pišem, ja ne razmišljam o svrsi pisanja. Ne razmišljam ni o čemu što je pisanju spoljašnje. Unutra sam.
Isto tako i učim. Bez zabušavanja. Sistematično i fokusirano. Glupo je reći da sam učila da bih dobila deset. Učim da bih izašla na ispit. Da bih znala. Da ne bih crvenela i lupala gluposti. Da bih bila sigurna u sebe. Zar tome ne težimo i tamo gde nas ne ocenjuju na kraju?
Ne učim da bih dobila deset, nego dobijem deset jer sam učila. I od kad je potrebno pravdati i obrazlagati dobre ocene?
Ja volim što sam takva – što stvarima pristupam odgovorno i predano i ozbiljno. Ili nikako. Što sve u životu hoću da dovedem do savršenstva. I ako znam da je nemoguće, ne znači da zato ne treba pokušavati.
I za prijateljstvo i za ljubav i za bezbroj drugih stvari u životu, možda bih na kraju dobila deset kad bi se ocenjivale, bar za trud, ako ni za šta drugo; za to koliko značaja dajem svakoj stvari koje se u životu latim i što nikoga i ništa ne uzimam olako, površno i iz zezanja.
A svi oni koji tako rade, koji mene, kao i sve drugo, posmatraju kao zajebanciju i nešto preko čega se može pretrčati, njima nikada neće biti jasno kako se može dobiti desetka, ako je nisi zacrtao kao cilj i kako se može napisati pesma, bez ideje da će neko nekada da je pročita.
I baš oni se nalaze pozvani da mi propovedaju o životu, da me uče kako se živi. E pa neću! Neću da imam ispunjen dan, ako je jedini imperativ ispuniti ga. Radije ću da gledam u tačku i danima ne radim ništa, a kada se nečega prihvatim, da ne se štedim i da ne osećam ni znoj, ni krv, ni sebe, ni vreme, da se cela dam onome što radim, što volim, o čemu mislim. Ne zanima me kako životare i preživljavaju svi bednici ovog sveta. Za mene to nije život – malo piskarati i malo raditi i malo učiti i malo se smejati i malo plakati. Ja se davim u svojim suzama i gušim u svom smehu. Grizem život i on mi puca pod zubima. Doduše, sa velikim pauzama između zalogaja, al’ to je moja stvar! Je l’ kažem ja nešto onima koji ga lizuckaju, srču, pasiraju pa konzumiraju, pazeći na broj kalorija?
Posvetiti se ovom trenutku, učiti radi učenja, pisati radi pisanja, voleti radi ljubavi, družiti se radi druženja, bez ikakvog cilja van toga, bez ikakve pomisli o nagradi ili kazni za to što radimo – to oni nikada neće moći. Ni razumeti nas koji jedino tako možemo. Ni hteti da razumeju.
Toga čovek mora biti svestan kada se gologrud zatrči prema životu, da ga živi iskreno i bez zabušavanja. Mora biti svestan one Selindžerove stene u žitu iza koje čekaju oni, sa naoštrenim kopljima.
