Najčešća zamerka na moje pisanje i uopšte razmišljanje o životu i svetu, jeste da generalizujem. To mi neko prigovori bar jednom mesečno. Čak i muž to voli da podvuče kad se raspravljamo, jer su nam pristupi drugačiji.
Moj pristup je dramatičan, epski, proročki, arhetipski, poetski, principijelan i lud, a njegov pristup analitičan, suzdržan, sumnjičav, sklon relativizmu, precizan i običan.
Dakle, naše predispozicije, pretpostavke i očekivanja, sa kojima ulazimo u raspravu, dijametralno su suprotni.
Isto tako, neko kosa dijametralno suprotnim pretpostavkama ulazi u čitanje mog teksta, očekuje od mene ono što ja nisam – očekuje sebe. Onda to ne dobije i bude razočaran i ljut.
Pre svega, da raščistimo formalni deo. Generalizacija nije aksiom. Ona nije stav koji ima univerzalno važenje. Generalizacija je opšti stav stečen na osnovu pojedinačnih iskustava. To je najobičnije zaključivanje indukcijom.
Kao što svi znamo, zaključivati se može iz opšteg ka pojedinačnom ili iz pojedinačnog ka opštem. Kada su u pitanju stavovi iskustva, oni su uvek dobijeni indukcijom. Ono što se oduvek prigovaralo takvom zaključivanju, jeste da ono ne pribavlja univerzalnost zaključcima, koja je, u domenu nauke na primer, smatrana neophodnom da bi se neki stav nazvao naučnim.
Dakle, generalizacija po definiciji nije nešto što se odnosi na svakoga. Kad napravim generalizaciju, automatski podrazumevam da postoje pojedinačni slučajevi koji pod nju ne podpadaju. Ne morate to da mi objašnjavate.
S druge strane, kad bih se manula generalizacija, epskog, dramatičnog i arhetipskog, kad bih pisala kao neki suzdržani profesor u sakou od tvida, koji meri i vaga svaku svoju reč, ja ne bih bila Frida, vi me ne biste obožavali i mrzeli, moje reči ne bi imale snagu da vas pokrenu i moje tekstove ne biste ni čitali.
Iz tog razloga, ovom prilikom odbacujem sve prigovore, jer vrlo dobro znam zašto pišem i razmišljam baš na ovaj način. A vi, ako biste mi oduzeli ono zbog čega jesam to što jesam, jer mislite da je tako bolje, treba da nađete sebi nešto drugo za čitanje. Ako uprkos svemu ne možete da prestanete da čitate baš mene, to bi opet značilo da radim sve kako treba.
Kad pišem o nekoj temi, ne pristupam joj kao analitičar, već najčešće, a možda i uvek, kao pesnik. Moji argumenti nikad nisu iscrpni i sistematični, moje misli nisu uravnotežene, moja glava nije hladna.
Sklona sam preuveličavanju, zaoštravanju, generalizacijama i glorifikacijama. Pišem stihijski, bez ograda, bez plana, bez strukture. Pišem da vas iznerviram. Pišem da izrazim nešto u šta verujem i radim to onako kako mi odgovara.
A odgovara mi da mislim da niste ograničeni, da mi se nećete hvatati za svaki zarez i rečcu, da ćete neke nevidljive ograde i nevidljiva “ali” sami da pretpostavite, da ćete moje hiperbole i uopštavanja da shvatite kao stilsku figuru, a ne kao opis činjeničnog stanja, da u bilo šta što čitate ulazite sa idejom saosećanja koje će se desiti dok plovite kroz nečije misli, a ne sa željom da pretučete pisca, da ćete svoje dnevne frustracije da rešite tamo na licu mesta, a ne komentarišući nešto na internetu… Još mnogo toga lepog ja pripisujem vama kao čitaocima, pre nego što sednem da pišem.
I najčešće sam u pravu.
Hvala vam na tome.
