Na otoku auti nemaju tablice, skoro i da nema auta. Putevi su uski, utisnuti u zelenilo, buku prave jedino katamarani koji dva puta dnevno dovoze putnike sa kopna. I ptice, koje od ranog jutra pevaju u krošnjama oko našeg balkona. Ali teško da tu pesmu mogu da nazovem bukom. Ona je kao sećanje na neki davni podrazumevani svet koji je u jednom trenutku postao luksuz. Pesma ptica. Celo moje detinjstvo na selu budilo se, uspavljivalo, išlo u školu i vozilo bicikl, praćeno tom pesmom. Ona je bila ugrađena u stvarnost poput nosećeg stuba, večite konstante o čijoj prolaznosti nikome ne pada na pamet da razmišlja. Kad čujem pesmu ptica, setim se mirisa dečije sobe, načina na koji moja glava ostavlja otisak u jastuku, maminog glasa i ritma njenih koraka po kući. Sve se to prepliće sa pticama i nemoguće ga je razlučiti od njihove pesme. Ta pesma nije nešto spoljašnje, što leluja povrh događaja i stvari. Ona ih je prožela, nastanila se u njima, u meni, ona je deo mene, kao što je sve u prirodi pomalo deo nas i mi smo pomalo deo svega, ali preokupirani činjenicom da smo ljudi, retko toga budemo svesni.
Na ostrvu Iž vlada mir. Jedan jedini hotel na samoj obali čistog plavetnog mora okupio je u sebi ljude koji pišu, koji bi želeli da pišu ili im je pisanje lek, a ja sam svakako jedna od njih i biću večeras njihov gost. Prvi put sam tu i čim sam sišla sa broda pomislila sam kako bih ovde mogla da letujem. Ne da bih mogla, nego tako zamišljam savršeno leto: mir i tišina, zelenilo palmi, borova i čempresa, more pod terasom, bez ikakvih sadržaja, avantura i atrakcija, samo plaža i sunce i ćutanje, po celi božiji dan. Nekome bi to dojadilo za tri dana, ali ja mogu tako zauvek. Vreme mi najbrže prolazi kad ne radim baš ništa i ne razmišljam ni o čemu. U tim trenucima kao da osećam jasno svaki delić sebe, potpuno sam svesna da sam živa, ovde i sada, svesna sam sveta koji me okružuje, obuhvatam i sebe i taj svet, duhom koji me u tišini nadraste i izlije se preko granica individualnog. Sve obaveze, razgovori i kretanja, distrakcija su tom osećaju. Čoveku treba mirovanje i mir da bi razumeo da je živ. Mir sa sobom nosi i opasnost od suočavanja sa vlastitim istinama, pa ga zato mnogi eskiviraju i tutnje kroz život ne dozvoljavajući istini da ih okrzne. Ali svaka suštinski dobra stvar nosi u sebi neki rizik. Dobrota sama po sebi je rizik. I nevinost je rizik. I napredak je rizik. Čak i slušanje cvrkuta ovih ostrvskih ptica je rizik. Jer znate, taj cvrkut je živi komad mog sećanja koji oživljava i preostale delove, koji bude onu najiskonskiju tugu u čoveku – tugu zbog prolaznosti i za onim što je prošlo. Osim toga, razmišljajući o pticama, shvatila sam da je njihova pesma oduvek ista, iako to nisu iste ptice. One iz mog detinjstva su odavno mrtve. Ovo su neke druge ptice, koje pevaju istu pesmu, kao što se u ovom moru pod hotelskim balkonom iz decenije u deceniju kupaju drugi ljudi i doživljavaju ga svojim, ne razmišljajući u tom trenutku da je ono nekad pripadalo drugima i da će u budućnosti opet neko nov pomisliti da su to more, ta hladovina i taj cvrkut ptica samo njegovi.
Ja ne verujem da smo mi samo posetioci na ovom svetu. Verujem da je svaki čovek tu s razlogom i da ostavlja kakav-takav trag. Mi jesmo deo prirode i u tom smislu ona nam zaista pripada. Niko ne može da iščupa cvrkut iz moje dečije krvi, ja jesam taj cvrkut i cvrkut je ja. Ali nisam njegov vlasnik. Samo to je razlika. Dokle god dišeš na ovom svetu, priroda je tvoja i priroda si ti. A priroda nije materijalno dobro. Ona se ne rasparčava i ne nasleđuje. Drugi ti je nikada ne mogu oduzeti, kao što je ni ti ne možeš oduzeti njima. Dok ležiš sam na plaži i ne radiš baš ništa, osetiš polako kako ti tlo apsorbuje telo i more ti rastvara stopala, sunce te razgrađuje, ti si ta velika večna priroda i to je najveće što ćeš ikad u životu imati. Ali ljudi često prožive celi užurbani život ne dozvolivši sebi da zastanu i to osete.
Komentari