Juče je moj sin završio drugi razred. Imam utisak da su dve godine proletele kao dva dana i svesna sam da će i naredne dve tako da prolete. Ali, iz ugla deteta, niži razredi kao da traju pola života. Kad vratim sebe u taj period, toliko je sećanja, detalja, iskustava iz kojih sam učila i koja su me oblikovala, da mi se čini da je od moje šeste do desete godine prošlo bar petnaest godina. Niži razredi su jedna ozbiljna formativna era, možda ozbiljnija od svih narednih. Od petog do osmog se sve nekako smandrljalo. Srednja škola je bila priča za sebe i vrsta šoka, neko lebdenje u bestežinskom stanju, kao ponovno rođenje i opipavanje identiteta u mraku. Srednja škola kao da se desila izvan vremena. Fakultet se rasuo po vremenu i vreme ga je apsorbovalo. Jedino ti niži razredi stoje kao neki temelj, nepoljuljani, stabilni i ogromni, kao apsolut nakon koga se sve relativizovalo.
Za mene su zadnje dve godine prošle kao dva dana, ali za mog sina to je ogroman pređeni put. Najznačajniji blok njegovog dosadašnjeg života. Kad pomislim „i naredne dve će proleteti“, svesna sam da je to samo moj subjektivni doživljaj, jer vreme s godinama dobija ubrzanje. Boris je tek na pola svog velikog životnog maratona zvanog „niži razredi“ i ne nazire mu kraj. Šta će još sve da doživi, pročita, upije, primeti, zaključi, oseti… Svakog dana na desetine novih stvari. I skoro sve one ostaju u sećanju, rastežu vreme. Volim što sam svedok tih njegovih trenutaka, tog razoružanog, radoznalog, neciničnog dodira bića i sveta. A ovo biće mekane plave kose koja još uvek miriše na bebu i tamnih sjajnih očiju, izašlo je iz mog stomaka i sada trči, hoda, penje se, roni po knjigama, čudi se, pita, računa, sanja. Pokušavam da usporim vreme i fokusiram se na sada, jer sutra kad se probudim on će već kretati u četvrti razred i biće to početak kraja jedne ere, a onda ćemo ući u drugu, pa treću, četvrtu, sve brže i strmoglavije, dok se u jednom trenutku ne otkačimo jedni od drugih, oni u svoju samostalnost i vlastito ubrzano vreme, a mi u starost i smrt.
Pustila sam ga da prespava kod mene u krevetu, jer mu je tata na putu, pa smo nas dvoje sami. Rekao mi je da ga probudim ranije za zadnji dan škole. Kad je sat zvonio u sedam, grlio me je svojim malim jakim ručicama i nije mu se ustajalo, ali je ubrzo shvatio da ga u školi čekaju drugari i sladoled sa učiteljicama, pa se otrgnuo iz mog zagrljaja i otrčao u svoj dan. Tako i treba. Mamin zagrljaj je tu da snaži, teši i hrabri, nikako da koči. Ipak, nekoliko sekundi nakon što je ušao u školu, Odri (naš pas) i ja, stajale smo i gledale u ona vrata, nismo disale i vreme je stajalo. Bilo nam je dobro u tom zaustavljenom vremenu. Ne znam kako će izgledati budućnost, ali ovog trena ja sam majka jednog hiperaktivnog istinoljubivog plavušana, matematičara, džudiste, šahiste, strastvenog čitača, dobre čiste duše, isterivača pravde, tvrdoglavog kompetitivnog vatrenog i strastvenog nestaška. Ljudi, ja sam srećna i ta sreća je veća od svake prolaznosti, ubrzanja, razdvajanja, smrti i besmisla.
