Većinu vremena provodim u sebi, u prizorima iz fantazije, u zamišljanju okruglih savršenih trenutaka kojima nije potrebna koordinacija u vremenu, ni analiza, ni smisao. Bavim se onostranim, neizgovorenim, metafizikom ćutanja, poezijom divljine. Verujem u biće onoga vaniskustvenog. Ili, što bi rekao naš dobri Jung, ne verujem, nego znam. Znam šta postoji, a šta ne postoji, šta je stvarno, šta je prividno i lažno. Sve to znam, jer sam u jednom trenutku svog života prevazišla logos. To prevazilaženje nije došlo kao neka novost ili uzlazna stepenica ka vrhovnoj mudrosti, ono je uvek bilo u meni, rodila sam se alogična i osećam taj mrak u sebi oduvek. Iako to zapravo i nije pravi mrak, već samo ako se posmatra razumom. Posmatrano instinktom, intuicijom, talentom, srcem i čulima, to je svetlo, najjače svetlo koje nam je dato. U kretanju kroz vlastito vreme, odrastanje, sazrevanje i starenje, nikad se nisam vodila nijednom doktrinom. Doktrine su izvirale iz mene i nalazile ili ne nalazile sebi pandan u spoljašnjem svetu. Čitava mladost mi je bila čelično racionalna, analitička i principijelna, iako, gledajući sa strane, to niko ne bi rekao. Moj život je tada izgledao kao potpuni haos i destrukcija. Ali oni stavovi kojima sam procenjivala taj život, bili su više nego logički. Danas moj život spolja izgleda kao uređena bašta, ali iznutra, u mom umu, vlada sveti, institucionalizovani i preko potrebni haos. Onaj haos koji nekada nisam umela da upregnem, pa mi se razlivao po svakodnevici i činio da mi život izgleda kao bojno polje. Sad taj haos uzgajam unutra, verujem mu i koristim ga za potpalu letargičnih ukolotečenih dana.
Naravno da haos nije moguće u potpunosti kontrolisati. On gleda svaku priliku da se otme kontroli, curi kroz naprsline mog opreza, pokušava da nađe mikrošupljune u konstrukciji logičkog uma koji mu je napravio kavez. Bez toga haos ne bi bio haos, i ne bi bio primamljiv. Jer šta će mi nešto potpuno pripitomljeno i bezopasno? Meni treba oštrica noža da s vremena na vreme porežem na njoj ovu psihu nabubrelu od života, inspiracije, ideja i osećanja. Ne postoji primamljivija stvar u svemiru, od one na kojoj piše „opasnost“. Mirne luke su da se teži ka njima, ali ne i da se u njima živi. Život je stalno nov i neizvestan ili je mrtav. Kad god osetim mrtav život na sebi, ne biram sredstva kojima ću da ga se otarasim. To kod mene nije pitanje odluke, već nužde. Osetim pobunu u krvi i stresem sa sebe mlitavi život.
Udaljila sam se od svakodnevice, živim na potpuno drugim mestima i govorim drugačijim jezikom. Taj jezik osećate krvlju ili bolje i da ne pokušavate da ga razumete. Sve što je u mom detinjstvu bilo sklupčano u dnu stomaka, poput neke mistične dimenzije, neshvaćene i nedovoljno istražene, koju osećam kao svoj dom, danas je oslobođeno i rasvetljeno, uspostavljeno i kanonizovano unutar moje glave. Pomirila sam se sa sobom, dala validnost svom mladalačkom haosu i zamolila ga za oprost zbog svih onih lutanja, stranputica i potiskivanja, na koje me terao razum. Da sam verovala svom haosu, gde bi mi bio kraj. Ali dobro da sam ga ipak jednom afirmisala. Neki prožive čitave živote udaljeni od vlastitog haosa. Ja sam ga sve vreme nosila, osećala i borila se s njim. A sad sam ga i prihvatila, ustoličila i krunisala. Svakog dana se tu i tamo prepustim njegovoj stihiji i nikakva sumnja me ne mori. Svet iza pojava je proziran i lišen sumnje, u njemu je sva istina. Kako će se, kad i u kojoj meri, ta istina probiti do iskustva, ponekad može da se predvidi, a ponekad i ne. Iskustvo je ionako manje bitno, ono služi kao medij emocionalnog pražnjenja i dreniranja onostranih istina. Ljudska praksa je kao žvakanje sjajne crvene jabuke, koja bi negde rasla i postojala i bez naših zubi i usta. Kao što neka poezija postoji i bez pisanja, neka prijateljstva bez učestalog viđanja, neko poverenje bez datih obećanja, neki poljupci bez spojenih usana, neki zagrljaji bez fizičkog prisustva. Iskustvo je samo pozornica, na koju najstidljivije istine možda nikad ne izađu. Ali tamo iza logosa i vremena, one postoje ravnopravno sa okeanima i planinskim vencima koji su nam empirijski dati. I niko tamo ne dovodi u pitanje njihovu istinu i njihovo biće, niti na njih baca sumnju samo zato što se nisu probili do svog mesta u vremenu.
