Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Kako vidimo stvari

785
oči

Pre neki dan moja sestra vodila sina na kontrolu kod oftamologa, pa ćaskajući usput sa doktorom, shvatila da bi možda mogla da uzme sebi naočari za čitanje i tako u roku od pola sata istresla sve što je imala u novčaniku, kupivši dva dizajnerska okvira (za sebe i dete), jedan sa plus, a drugi sa minus dioptrijom. Piše mi na Viber da je kupila naočari za čitanje i ja joj kažem da nije trebalo da baca tolike pare na dizajnerski okvir, kad plus dioptriju imaš po svim apotekama, DM-ovima i ostalim drogerijama, za desetak evra. Viđala sam, ali nikad mi nije trebalo, a ima baš lepih okvira. Naravno da sam pri prvoj sledećoj poseti DM-u, zastala pored naočara za vid, uzela jedne sa najmanjom dioptrijom, stavila ih i pokušala da pročitam neku jako sitno napisanu deklaraciju na kozmetičkom proizvodu. Tu se desilo čudo. Slova su bila velika jasna i čitljiva, videla sam sve kao pod lupom. Onda sam skinula naočari i nisam videla ništa. Da nije moje sestre i njene impulsivne kupovine Prada okvira za čitanje, ja nikad ne bih ni pomislila da imam plus dioptriju i da mi trebaju naočari za blizinu. Sve vreme sam, godinama unazad, bila ubeđena da su se deklaracije smanjile, slova usitnila, da proizvođači štede na prostoru koji zauzima uputstvo, te da postoji trend nenormalno malih, gotovo nevidljivih opisa proizvoda koji su tu tek radi reda, ali ih niko normalan ne vidi. Ispostavilo se da su uputstva ista kao i uvek, ali sam ja u međuvremenu oćoravela.

To me vratilo dvadeset i kusur godina unazad, kad sam dobila prvu minus dioptriju. Puno sam čitala spremajući ispite na fakultetu, nekad i po 10-12 sati dnevno i glava je počela da me boli svaki dan, pa sam otišla na nekoliko pretraga, između ostalog i na oftamološki pregled gde mi je ustanovljena mala negativna dioptrija sa cilindrima. Rekla sam ocu da moram da nosim naočari. To je u mojoj porodici bio šok, jer niko nije imao problema sa vidom. Baba Stojana je mogla da udene konac u iglu u 92. godini. Moju mikro dioptriju smo shvatili veoma ozbiljno, a ja sam ozbiljnost te situacije iskoristila kao dobru podlogu za indoktriniranje oca kad dođe na red kupovina prvog okvira. Moj tata je inače štedljiv čovek, ali kad je zdravlje u pitanju (pogotovo očinji vid njegove drage ćerke), tu nije hteo da štedi i dao mi je par stotina maraka (što je u to vreme bila ogromna suma, veća od mesečne stanarine za stan na Zelenjaku u kome sam živela) i ja sam otišla u City passage, popularni tržni centar na Obilićevom Vencu, s kraja devedesetih, ušla u optičarsku radnju i kupila Dolce&Gabanna prozirni okvir, potrošivši na njega sve do zadnje marke, a da pritom nisam ni stavila dioptrijska stakla. Nosila sam ga tako neko vreme bez dioptrije, jer je stvarno bio lep, a i naočari za vid su tada bile u modi. Onda sam se jednog dana nakanila da stavim stakla i zauvek ću da se sećam tog trenutka kad sam ih prvi put stavila na oči. Pogledala sam u daljinu, a krošnje drveća nisu bile zamagljeni zeleni žbunovi, video se svaki list, svaka grančica, videli su se natpisi na reklamama u daljini, bistrina sveta se nije završavala na tri metra od mene, već se protezala beskonačno, sve do vidikove linije. I tada sam pomislila: „Znači ovako ljudi vide svet! Znači ovako izgleda drveće!“

Međutim, koliko god veliko i prosvetljujuće to otkriće bilo, nikad nisam postala „osoba sa naočarima“. Skidala sam ih kad jedem, skidala sam ih kad mislim, skidala sam ih u izlascima, nosila sam ih retko i nikad se nisu primile. Ali okvire sam nastavila da kupujem: Vivienne Westwood, Fendi, Tom Ford, Miu Miu… Dioptrija se smanjivala s godinama, a broj naočara je rastao. Sad odlično vidim u daljinu i mislila sam da je sa okvirima gotovo. Ali, ne lezi vraže.

Zanimljiva je ta sklonost čoveka da standarde svog „normalnog“ pripiše celom svetu. Kad bismo bar imali naočari koje mogu da se stave na postupke, želje i ideje. Kad bar ne bismo morali da se beskonačno ubeđujemo ko je u pravu. Ko bi mene ubedio da ne postoji zavera malih etiketa, da tog dana u DM-u nisam isprobala okvir? Koliko juče, bila sam neka mlada žena oštrog vida u svetu smanjenih etiketa, a danas sam gospođa sa naočarima za čitanje u svetu koji nema problem sa etiketama. Dovoljan je bio jedan okvir od deset evra, da promeni i mene i svet. Ovi skuplji možda imaju skuplja otkrovenja. Davno je bilo, ne sećam se. Ali pitaću sestru, ona sigurno zna.

Tekst: Frida Šarar

Komentari