Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Ja živim u matrijarhatu

506

Mnogo sam vremena i truda uložila u svoju karijeru neradnika.

Sećam se, na drugoj godini fakulteta uzela sam opštu psihologiju za izborni predmet. Na prvim konsultacijama profesor mi je rekao: “Znate, da sam sin grofa i ja bih studirao filozofiju. Ovako, pošto nisam, izabrao sam psihologiju. Od nečega treba i da se živi.” Uvek ću pamtiti te njegove reči. Ne zato što su me uplašile ili zabrinule, naprotiv, doživela sam to kao kompliment. Moj odabir fakulteta nije bio motivisan budućim zanimanjem, zaradom, pa čak ni imanjem diplome. Studirala sam da bih se obrazovala, da bi mi duh narastao, da bih razumela svet, proširila vidike, da bih učila i menjala se.

Ne radi se o tome da filozofiju studiraju samo nekakvi zanesenjaci nezainteresovani za život i rad. Od filozofije može da se živi. Onima koji znaju šta hoće, to obrazovanje donosi dovoljno širok spektar mogućnosti, da uopšte ne moraju da budu sinovi bilo koga. Ali ja nisam jedna od tih dobrih ljudi. Ja sam neradnik. Ja sam “ćerka grofa”.

Nisam to tražila, život se jednostavno tako odvijao da sam samo prelazila iz jedne u drugu egzistencijalnu ušuškanost koja mi je omogućavala da svakodnevno puno radno vreme, radim šta god poželim. I uvek sam birala da ne radim ništa.

U današnje vreme mi živimo pod imperativom profesionalnog opredeljenja, zanimanja, zvanja, bez kojih smo doživljeni i žigosani kao ljudske nule. Pogotovo ako smo žene. Žene svoju najveću afirmaciju nalaze u imanju posla, koji ih, s jedne strane čini finansijski nezavisnim od muškarca, a s druge strane im daje samopouzdanje jer nisu samo domaćice. Taj pristup životu smatram fatalno pogrešnim. Samostalnost, nezavisnost, samopouzdanje i dostojanstvo, ne traže se u spoljašnjim, promenljivim i prolaznim, stvarima kao što su zarada i posao. Šta će biti sa tim samopouzdanjem ako ostanete bez posla, bez para?

To, naravno, ne znači da žene treba da sede kod kuće i da ne zarađuju, već da bavljenje nekim poslom izvan kuće, ne treba da uzimaju kao presudnu stavku u zasnivanju svog samopoštovanja.

Moja snaga je u tome što imam dostojanstvo i samopouzdanje veliko kao svemir, iako nemam ni dan radnog staža, a tek sa 40 sam počela da zarađujem neku siću. Ja ne moram nikome da dokazujem koliko vredim, ni poslom, ni parama, ni bilo čime, dokle god sam sama sa sobom sigurna u to da vredim mnogo. Jer vrednom me ne čine ni profesija ni zarada, vrednom me čini moj karakter, moral, dobrota, pamet, talenti, saosećanje prema drugima i lišenost svake zavisti i zla. Ne samo mene, to je vrednost svakog pojedinca. Ne bojim se da finansijski zavisim od nekog, ne mislim da je neko ko više zarađuje moćniji od mene, da mi je onaj ko me izdržava nadređen, ne bojim se da nemam posao ni zvanje, ne bojim se da sam samo ime i prezime, samo čovek, koji će danas imati, a sutra možda izgubiti sve. Jer sa svim i bez ičega, ja sam ista osoba. Zagledana u sopstvenu dušu, provela sam godine razmišljajući o sebi i svetu, imala sam vremena za to, nisam morala da radim, da jurim za životom, da me melje kolotečina, za me ujarmi radno vreme, da me pregazi umor. Izgradila sam svoj duh, razvila ga i razgranala kao najsitniji filigran, čiji svaki zavijutak poznajem i razumem. Komunicirala sam sa sobom, učila sebe, imala strpljenja za sebe, davala sebi prostora za stvaranje i razaranje, za rad i za obest. Ja sam razmažena ćerka grofa, bahata plemkinja kojoj su otac i muževi poturili grbače i radili, da bi ona maštala, studirala filozofiju, pisala pesme, imala ljubavnike, šminkala se, gubila vreme. Ja se nisam laktala oko karijera i muškaraca, ja se klizam na Saturnovom prstenu sa zvezdanom pašinom u kosi, nisam deo ovog sveta.

pexels-yaroslav-shuraev-4937768

Kad samo muškarac zarađuje i tu okolnost koristu da uceni ženu i ograniči joj slobodu, to je patrijarhat. Kad muškarac i žena podjednako zarađuju i podjednako su slobodni, to je ravnopravnost za koju se bori feminizam. A kad muškarac zarađuje i izdržava ženu koja ne radi ništa i ima apsolutnu slobodu, to je matrijarhat. Ja živim u matrijarhatu celi svoj život. U mom ličnom matrijarhatu. I kad siđem „odozgo“ da bih govorila o feminizmu, morate biti svesni da se ja spuštam u ralje nekog sveta koji mi je dalek i stran. Nerazumljivo mi je da ljudi toliko beže od sebe, toliko ne razumeju sebe i nemaju u sebe poverenja. Nerazumljivo mi je da toliko lutaju i traže suštinu na pogrešnim mestima, da prave bauk i filozofiju od stvari koje su tako jednostavne, prirodne i lake.

A da sutra sve to nestane, i da ostanem na ulici bez igde ikoga, da me iznervira muž pa ga šutnem u dupe, uzela bih sina za ruku i bila bih baba sera u nekom wc-u, dok ne nađem nešto bolje, i opet bi u mojoj glavi, dok delim ljudima listiće toalet papita, sve bilo potaman. Jer ja sam se, u ovom životu, koji spolja izgleda lagodan, naradila najtežeg posla, a to je svakodnevno suočavanje sa sobom.

To je rudarski posao, sve te godine introspekcije, analiziranja, kopanja po sebi, po svetu, postavljanja pitanja, traženja odgovora… Lakše bi mi bilo da sam negde nadničila. Ali to volim. To je moj poziv: sloboda od svega što nisam ja sama i rob samoj sebi. Svi mehanizmi ljubavi, mržnje, patnje, euforije, samoponištavanja, stvaranja, mišljenja i iracionalnog prepuštanja… taj složeni stroj u meni zapravo radi izbalansirano i harmonično. Mada mi balans i harmonija nikad nisu bili ideali. Zalazeći u pojedinosti najčešće sam se gubila, ginula, preterivala. Svaki trenutak mog postojanja je disbalans. Ali svi zajedno su u savršenoj ravnoteži. Ima u tome nešto što me čini nesalomivom, što mi daje mogućnost da donosim velike odluke, da pravim tektonske promene u životu, da guram sebe u nepoznato nemajući nikakvu slamku spasa. Toliko poniranje u detalje, bespoštedno prepuštanje osećanjima i suočavanje sa istinama, može da ubije. Ali čim se izdignem iznad pojedinačnog i vidim širu sliku, sve dobije smisao i onako je kako treba da bude. Volim ovo što radim. Ovo Ništa. Na neki bizaran način to jeste moj izbor, iako je tačnije da je To izabralo mene.

Međutim, u poslednje vreme se dešava jedna čudna stvar: ljudi koji mi i nisu tako bliski, traže od mene usluge koje im i nisu tako potrebne, jer vode se mišlju “ti ne radiš ništa, a ja radim, što to ne bi uradila umesto mene”. Takvim bilmezima mi dođe da rascopam glavu. To bahato podređivanje mog Ništa njihovom Nešto, pa to je takav bezobrazluk i tupilo mozga koje je teško pojmiti. Pritom, ja od njih nikad nisam tražila uslugu. Niti bih ikada. Ne volim da tražim od ljudi. Ne volim da im ostajem dužna. Ne volim da žrtvuju nešto svoje da bi meni izašli u susret. A od mene se traži ležerno i bez ustezanja, unapred pretpostavljajući da je moje Ništa bezvredno i da bih ga menjala za bilo šta njihovo. Ne, dragi moji, ne bih ga menjala ni za ono najvrednije što imate, ni za vaš posao, ni za vaše bankovne račune, ni za vašu decu, ni za vaše položaje. Moje Ništa je svetinja. I ako vam treba usluga, pitajte za nju sa istim ustručavanjem kao kad je tražite od nekog ko radi dva posla. U tom slučaju ću vam izaći u susret, grofovski.

Tekst: Frida Šarar

Komentari