Od kad mi je umrla majka, kao da se otvorila neka česma smrti, pukla cev i krenula bujica, izlila se mutna hladna voda, koja mi zapljuskuje članke. Stojim sada u njoj kao vojnik u rovu, iz dana u dan sve više svesna da ovo nije prolazno stanje. Ovo je život posle četrdesete.
Do pre par godina nisam imala pojma o smrti, bila sam mladalački ohola i nezahvalna prema svom vremenu, dozvoljavala sam sebi luksuz da ga traćim, da mu nalazim mane i da ga ignorišem. Imala sam privilegiju da budem indiferentna, nezainteresovana i tužna. Vreme je stajalo preda mnom kao beskonačna nepomična mrcina, mogla sam da mu radim šta hoću. A onda je odjednom implodiralo, stisnulo se i usahlo, čini mi se da mogu da ga sklupčam na dlanu. Vreme je postalo osetljivo i ranjivo, nežno kao orhideja, labilno. Danas sam živa, možda sutra neću biti.
Skoro svakog dana čujem da je neko umro. Možda je i korona malo doprinela tome, ali rekla bih da su ipak po sredi godine. Ušla sam u godine kad će vesti o smrti biti sve učestalije. Svet koji poznajem stari zajedno sa mnom, ne biva mlađi. Moj svet polako stari i umire. Neki novi svetovi dolaze. Samim tim što sam živa, ja delimično pripadam i tim novim svetovima, kao što oni pripadaju meni. Živim uz novu energiju, puštam je da deluje na mene, pratim njeno krivudanje, a čuvam i pamtim onu staru, koja još nije izumrla i koja će živeti dok su moja i starije generacije tu. Učim da živim u modusu neprestanog prihvatanja i otpuštanja, dočekivanja i ispraćanja. Tako bih opisala četrdesete: na promaji između svetova. Treba biti optimista, romantik, treba voleti sebe i želeti dobro sebi, da bi i u toj promaji našli lepotu i smisao. Sada je bitnije nego ikad da li je čaša do pola puna ili do pola prazna. Na koju stranu ćemo gledati? Tako je lako da se čovek oklizne i padne u očaj, pod uticajem deprimirajućeg trenda smrti. Nije prirodno naviknuti se na smrt. Smrt je prirodna samo u biologiji, dok je među egzistencijalnim pojmovima ona najveći apsurd. Prihvatanje, razumevanje i mirenje sa njom ne dolazi jednostavno i po automatizmu. Na to čovek treba da se reši i natera. To je stvar odluke, odluke da živimo.
Vesti o smrti usadile su se u svakodnevicu. Jednog dana će i moja smrt nekome biti vest. A dok se to ne desi, odlučila sam da živim. Da budem srećna. Da ne odbacujem trenutke. Da zagrlim svoje vreme. Da se radujem čokoladi, lepoj haljini, boji mora, mirisu starih knjiga. Da razmišljam o svojim danima, da ih s ljubavlju ispunjavam. Da budem iskrena, da luftiram srce. Da dozvolim sebi da grešim, da zagrlim sebe i kažem „i to je za ljude“. Da čuvam u sećanju sve one koji su umrli, jer oni malo ožive svaki put kad ih se setimo. Da rizikujem, da se ne štedim, da gledam ljude u oči i živim u sadašnjem trenutku.
Nikad nisam bolje živela nego sada, u vojničkom rovu, na promaji između svetova. Čini mi se da do sada nisam ni znala kako se živi. Smrt me je tome naučila. Dok nije bilo nje, život se uporno rasplinjavao, nestajao i cureo mi kroz prste.
