Tog leta sam otišla sama na more. Plivala sama, sunčala se sama, spavala sama u apartmanu, išla sama u šetnje i noću izlazila sama u grad. Samoća i tišina mi nikad nisu bile teret, one su moj prostor mira i slobode. Kad sam sama sve je intenzivnije, prisutnije, punije. Stvarnost mi tada nije usputna stanica i nešto što stoji u drugom planu dok me dekoncentrišu razgovori i ljudi. U samoći stvarnost postaje moja, raskošna, izdašna, bujna, poetična, filmska. Takvo je bilo i to leto. Takvo je bilo i moje telo. Volela sam ga. Po prvi put nakon toliko godina, osećala sam da je moje. Kad se pogledam u ogledalu nalazila sam sebi tu i tamo neku zamerku, trebalo bi stesati još par kilograma, ali u suštini to je to – uspela sam. Uradila sam nemoguće: izborila se sa kompulsivnim odnosom prema hrani i skinula kilograme koji su me gušili.
„Vi ste mršavi, ne znam hoću li imati pravi broj za vas“, rekla mi je prodavačica u jednom butiku gde sam došla sa mamom da kupim farmerke, nekoliko dana pre polaska na more. To je bio prvi put u životu da mi neko kaže da sam mršava. Prodavačica je to izgovorila s lakoćom, nesvesna težine i istorijskog značaja njenih reči u mom životu. Mama i ja smo se pogledale. Taj jedan pogled u kome su nam obema zasuzile oči, sadržao je u sebi celi svemir osećanja i celu knjigu reči. Ovu knjigu koju iz subote u subotu pišem. Mama i ja smo prošle pakao. Ona je bila uz mene svakog trenutka, uz sve moje sitosti, gladi, prežderavanja, minđuše za mršavljenje, depresije, odlaske na psihoterapije, suze, nemoć, očaj. Znam da je plakala kad ostane sama, molila je boga da mi da to za čim patim, da mi da moje telo. Molila je boga iskreno i iz srca, nije više znala kome da se obrati, molila ga je za moju sreću po cenu njene nesreće, po cenu njenog života. U toj mračnoj prašumi poremećaja u ishrani čovek ne vidi izlaz, ne vidi rešenje, čak nije siguran ni da rešenje postoji. „Možda će uvek biti ovako“, mislila sam „možda je ovo moj život.“
A onda se desilo čudo. Zaljubila sam se i neko me je zavoleo takvu kakva jesam, iako mi nije bio roditelj i nije imao obavezu da me bezuslovno voli. Glad odjednom više nije bila problem. Svakodnevni treninzi više nisu bili problem. Promenila sam se. Postala sam asketa koja svaki dan trenira, jede samo zdravu i niskokaloričnu hranu, ne jede sladoled. Dve godine nisam pojela sladoled, a nisam to ni primetila. Hrana je prestala da bude opasna po mene, glad je prestala da me muči. Sklopila sam pakt sa njom, postala mi je najbolji prijatelj.
Na mom usamljeničkom letovanju javila mi se prijateljica koja se zadesila tu na moru, nekoliko kilometara od mene. Dogovorile smo se da se vidimo. Otišle smo zajedno na plažu i ona me posmatrala kako izlazim iz mora. Kad sam došla do nje i sela na peškir, rekla mi je:
– Toliko si mršava, da je od tebe ostala samo glava.
Nasmejala sam se. U toj rečenici me je zanimalo samo to što sam mršava i ništa drugo. Ona ionako preteruje jer upoređuje ovu moju figuru sa onom kad sam izgledala kao morž. U odnosu na ono, sve drugo je mršavo. Ja vrlo dobro znam da moram da skinem još par kila.
Moja leta na moru su preko sebe imala veliki šljašteći natpis GLAD. Na letovanjima tradicionalno ništa nisam jela. More samo koristila kao priliku da pocrnim i smršam. Hrana nije dolazila u obzir. Sećam se mirisa lokalnih picerija koji je okupirao letnje noći, sećam se mirisa vina, belog luka i ribe u restoranima uz more, sećam se mirisa krofni koje nosi prepečeni čovek ispucalih stopala preskačući ležaljke i peškire, sećam se mirisa girica koje su se prodavale u fišeku na šetalištu pored plaže. Ti mirisi su bili jaki, ogromni, moćni, kao Aladinov duh iz lampe, ispunjavali su prostor, mučili su me, iritirali su me, želela sam da pojedem sve kuće, zidove restorana i peći u kojima se peku pice, ali nisam jela ništa. Jedan kukuruz dnevno. Jedna breskva dnevno. I beskonačno celodnevno plivanje i sunčanje. Posle deset dana vratila bih se kući crna kao crnkinja i 7-8 kilograma lakša. Tako svake godine. More mi je menjalo lični opis. Ali ove godine sam na letovanje došla mršava, a vratila se sa njega kao kostur. Naravno, ja to nisam videla, mislila sam da treba da skinem još par kila. Anoreksični ljudi ne vide svoj realni odraz u ogledalu. Taj psihički poremećaj se zove dismorfija tela. On se leči psihoterapijom i lekovima. Ali ne možete ga lečiti ako i ne znate da ga imate, ako niste čuli da takav poremećaj uopšte postoji i ako ne znate da ste anoreksični. Za razliku od gojaznosti i prežderavanja, kojih ste sve vreme svesni, anoreksija je podmukla boljka koja se pre svega oslanja na nesvesnost o bilo kakvom problemu.
Jedan poznanik me je sreo i šokiranim pogledom me odmerio od glave do pete, a onda me ozbiljno i zabrinuto pitao da li sam na heroinu. Čovek jednostavno toliku mršavost nije mogao da pripiše ničemu drugom do totalnoj propasti. A ja na krilima ljubavi, mora, zaljubljenosti u svoje novo telo, euforije što držim stvari pod kontrolom, nisam ni primetila da se moj problem samo izvrnuo na svoje naličje. Nije nestao. Vratio se još opasniji, prerušen u ono lepo o čemu sam sanjala. Dvoličan kao sam đavo.
