Pre oko mesec dana imala sam čudno veče, noć i jutro u gradu. Svašta se izdogađalo zgusnuto u 12 sati, sve kao nepovezano i nabacano, ali samo na prvi pogled. Prvo sam na botelu “Marina” imala književni susret sa užičkim gimnazijalcima koji su gostovali u Rijeci, a čiji sam gost bila pre dve godine, baš na prvu godišnjicu smrti moje majke. Otišla sam u Užice sva naprsla i rascepljena od bola i u tu moju rascvalost uletele su duše užičke dece, kao roj šarenih insekata, iscelile me i utešile svojom nevinošću, dobrotom i ljubavlju.
Nakon dve godine sa nekima od njih se susrećem u Rijeci, pričamo o književnosti i životu, a ja taj brod hotel volim jer me podseća na Milenu iz Beograda koja je tu spavala kada je došla u Rijeku da me fotografiše trudnu, u devetom mesecu, iako se nismo poznavale, i podseća me na najlepše otvaranje Evropske prestonice kulture u istoriji, 2020. i podseća me kad sam jednom davno, dok nisam imala nijednu objavljenu knjigu, vrisnula najjače na otvaranju “Vriska”, pa me je voditelj pozvao da izađem pred mikrofon i vrisnem još jednom, otvorim festival i pitao me ko sam i šta radim u životu, a ja odgovorila da ne radim ništa.
Nakon susreta sa decom, duša mi je opet malo naprsla i otvorila svoju unutrašnjost da u nju uleti sve što mi se te noći nađe na putu.
Sa književne večeri sam otišla na premijeru filma “Krešo”, dokumentarca o riječkom performeru Kreši Kovačičeku kojeg nikad nisam upoznala lično, viđala sam ga izdaleka po gradu kao neku lelujavu visoku figuru iz spota Pink Floida, koja eterično klizi prostorom poput vanzemaljca beskućnika o čijoj duši ne znam baš ništa. Krešo me podsećao na moju majku koja bi ga srela svaki put kad dođe u Rijeku. Gde god da krene nabasala bi na Krešu i to je postalo toliko upadljivo da je razmišljala da mu priđe i da se upoznaju. Sve do njene smrti ja bih je s vremena na vreme izveštavala ako imam kakvu informaciju o Kreši i smejale smo se tim njihovim ludim sudbinskim susretima. Onda je on nestao pa joj je bilo baš žao, mislile smo da je mrtav, a kad sam saznala da se opet pojavio, ona je već bila mrtva.
Te večeri se cela Rijeka okupila na premijeri filma. Svako je došao iz nekog svog razloga, neko nije hteo da propusti društveni događaj, nekoga je zanimalo štivo o riječkoj sceni, neko voli film, neko voli Krešu, a ja sam tamo došla prazna i bez očekivanja, sa dušom naprslom od čiste dečije ljubavi. Bez ograda i predrasuda, bez cinizma i narogušenosti, sela sam u bioskopski mrak i nisam trepnula gledajući taj odličan, ludi, zabavan i potresan film. Po prvi put u životu saznajem nešto konkretnije o Kreši, ali zapravo mi i dalje ništa nije jasno. Čemu taj suludi propali život, lutanja, nestajanja, klošarenje, estetika zla u performansima, ogromna destrukcija i ogromno nevino srce na površini njegovih očiju? Kraj filma mi je dao odgovore na sva pitanja. Tih zadnjih par minuta slušamo Krešin glas koji govori da ga roditelji nisu voleli, da mu je majka uvek govorila da joj je nepotreban, suvišan, a da mu je otac jednom, kada je imao četiri godine, ponudio da popije tabletu od koje će zauvek zaspati. Ali Krešo je odbio tabletu, hteo je da živi. Kako da preživi u ovom okrutnom svetu u kome ga niko ne voli? Tako što će biti drugačiji.
Te zadnje rečenice su mi se zabile kao mesarski noževi u onu razjapljenu dušu i ništa mi više nije bilo bitno. Ni film, ni premijera, ni druženje, samo sam htela da vidim i zagrlim Krešu, da ga grlim dugo i iskreno, kao da sam mu majka. Ljudi su nakon filma rezervisano ćaskali uz vino, a mene je iritiralo to bezosećajno debelkoštvo i nerviralo me što niko nije tužan zbog tragedije koju smo maločas imali pred očima, dete sa kog je oguljena ljubav, odrano i krvavo ide po svetu, naš mili dobri Krešo, kakav god da si, sve ti je oprošteno.
Nakon toga je u Palahu bila žurka, ali mene je Andrea odvela kod Kreše u galeriju iza, i tamo sam sedela tri sata, grlila ga i pitala ga da mu budem mama. “Pa može, ali ja sam stariji od tebe.” “Nema to nikakve veze, ja sam tvoja mama i volim te, da znaš. Ti si dobar.” Krešo me gledao dobrim dečijim očima i kunem vam se da sam u tom trenutku u njemu videla dete, malo nevino dete, željno ljubavi. Pričala sam mu o mojoj mami i kako ga je uvek sretala, njemu je to bilo zanimljivo i mistično, kao i meni.
Noć se nastavila kod Z. Kreme u stanu, sve vreme sam presedela na kauču, ugruvana od teških emocija. Andrea i Krešo su sedeli pored mene, a tu se stvorio i jedan momak koji je počeo da priča kako je u detinjstvu imao kliničku smrt.
– Neko vreme sam bio mrtav i onda sam se probudio. Iskustvo je isto kao i kod ostalih ljudi koji su to doživeli, sve što sam video dok sam bio mrtav… ali to je nebitno. Posle toga sam…- Čekaj, čekaj, čekaj! To nije nebitno. Ispričaj mi molim te šta si video dok si bio mrtav.
– Prvo mi je celi život prošao pred očima. Ali doslovno. Devet godina za devet minuta. Sve. A onda… Video sam nešto što ne može da se opiše rečima, neku toplinu i dobrotu koja je svuda oko mene, kao hiljade malih plamenova na kojima lebdim i koji govore da će sve biti u redu. Onda sam video svoju majku kako me gura u kolicima, a iz njenog srca izlazi snop svih duginih boja i pada na kolica preko mene.
Ljudi moji. Bilo je pet ujutru. Milioni trnaca su mi prošli kroz ruke i noge, u glavi mi je eksplodirala ta duga majčine ljubavi. Videla sam je kao nešto kosmičko, nešto elementarno u harmoniji svemira. Pored mene je sedeo Krešo oguljen od ljubavi, u meni su rane od majčine smrti kao krvavi čirevi i sve je u tom trenutku bilo jasno. Počela sam da plačem jako, suze su mi se slivale niz obraze, nisam mogla da dođem do daha. Plakala sam dugo i neutešno. Svi su me tešili, ali nije bilo pomoći. Plakala sam danima nakon toga. Plakala sam dok sam prepričavala mužu. Plakala sam kad god se setim. Bila sam ranjena spoznajom o kosmičkoj monumentalnosti majčinske ljubavi. Napisala sam kolumnu o tome prošle subote. A sada sam smogla snage da vam ukratko ispričam kako sam do te spoznaje putovala. Nimalo ne sumnjam da mi je vodič na tom putovanju, od broda “Marina” do duge iz srca, bila baš moja mama.
