Na internetu, kao i u oflajn životu, ljudi koriste sva raspoloživa sredstva da se međusobno podsmevaju, pljuju, budu pristrasni i nepravedni prema onima koji im nisu simpatični, ne pripadaju njihovom klanu ili su im konkurencija. Ljudi su u stanju da napadaju i razapinju jednu javnu ličnost jer se previše fotošopirala, a da drugu uzdižu u nebesa jer je „prelepa“ i „odlično se drži“, iako je evidentno da su obe osobe izraziti „poštovaoci“ fotošopa. Ja tako nešto ne mogu da ne primetim, jer mi, pre svega, svaka nepravda smrdi i štipa me za nos, a dvostruki kriterijumi za dve, iz moje perspektive, potpuno iste osobe, mi se gade. Ali ljudi se prave ludi. U jednom slučaju svi vide fotošop, u drugom slučaju ga niko ne vidi. I ne samo to. Kad je omražena osoba u pitanju, namerno se traže njene spontane neobrađene fotke na kojima je ispala katastrofalno i iznad njih se stavlja nastpis „EVO KAKO ZAPRAVO IZGLEDA TA I TA!“ E tu količnu malicioznosti ne mogu da podnesem. Pa zar nismo svi mi na mnogo privatnih fotki ispali katastrofalno? Evo, možda vi niste, govoriću u svoje ime. Ja sam na bezbroj fotki ispala kao akrep, grob, spodoba. Nisam fotogenična i često ispadnem ružno. Ali ja nisam ružna, niti je moj izgled na nekoj lošoj fotki ono kako ja izgledam ZAPRAVO. Međutim, u svetu internet spletkaroša i tračara, postoje smo dve krajnosti: fotošopirane fotke na kojima izgledate „nerealno“ i fotke na kojima ste ispali ružno, na kojima izgledate „realno“. Nijedna od tih krajnosti nije istinita. Niti je fotošop potpuna laž, niti je grozna fotka potpuna istina. Istinu ne znamo, istina je u realnom svetu, tamo gde su te osobe fizički prisutne, ali mi nismo tamo.
Mene u stvari uopšte ne zanima kako neko izgleda „zapravo“. Pogotovo neko koga nikada neću sresti uživo. Ja o toj osobi znam samo sa videa i slika, ona za mene drugačije ne postoji. Takođe me ne zanima kako neko izgleda bez šminke, kako neko izgleda kad se probudi i kako neko izgleda bez filtera. Šta me to briga? Internet i mediji su paralelna realnost prepuna iluzija i ja želim da u te iluzije verujem. Ništa ne dobijam time što ću videti kako je Sindi Kraford ostarila, zapravo mi je draže da je gledam večito istu, jer ja nisam njen prijatelj, njen neprijatelj, njen partner, njen rođak ili saradnik. Ja sam samo konzument njene lepote sa slika.
Sećam se situacije kad je Šararova tetka Lada iz Splita došla kod svoje sestre u Rijeku, gledala stare porodične albume, sa makazama u rukama, i rezala sebe sa svih slika na kojima nije ispala kako joj odgovara. To je bio svojevrsni analogni fotošop pomoću kojeg Lada, inače zanosna plavuša i obiteljska lepotica, nije dozvolila da postoje skaradni dokumenti njenih momenata bivanja manje lepom. I ja je tu potpuno podržavam. Slike na kojima smo ispali ružno, to nismo mi. Zato mi jako bode oči učestala pojava u današnjim medijima, gde se baš takve slike proslavljenih lepotica pompezno najavljuju kao njihov „pravi“ izgled. To je tako zlonamerno i bedno. Osim toga, manipulisanje pojmom „pravi“ je pomalo prostački, nepristojno i despotski. Ko ste vi da sebi date za pravo da nam govorite šta je „zapravo“, a šta nije? Takođe me zapanjuje ta čudna demode sklonost, da se u digitalno vreme, dok govorimo o ženama koje imaju milione i čitav arsenal farmako-medicinskih mogućnosti za kreiranje svoje pojave, pominje nekakav prirodni izgled, neki arhaični kvalitet, za koji decu digitalnog doba iskreno zabole.
Sigurna sam da su sve te žene prelepe, da imaju neku draž, neku blistavost i harizmu, neku delikatnu negu koju im omogućuju te silne pare, neka tela i lica i kose za kojima se ljudi okreću na ulici. Ali nisu savršene, to sigurno nisu. Savršenih nema ili ih ima samo na slikama, onim fotošopiranim, koje nisu realne. Tamo negde između fotošop ideala i hiperrealističnih slika na kojima se vide celulit i menstrualne bubuljice, žive realne slavne žene, čija se lepota svakodnevno opovrgava ili afirmiše, u zavisnosti od toga kom su se carstvu priklonile i kome su stale na žulj.
