Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Prvi Hrvat u mom selu

1070
Tekst i fotografije: Frida Šarar

U jednom selu ispod planine Jastrebac svi vole Ivana Šarara.

Pre nego što sam se udala za njega, pričala sam mu o precima, o askurđelu Isaiji koji se pre dvesta godina iz crnogorskog krša doselio u pitomu dolinu reke Rasine, tamo iza Kruševca, na putu za Kopaonik, gde se rodio i moj otac. Šarar, koji i dalje ima radoznalost deteta i ljubav prema geografskim kartama, odmah je počeo da gugla podatke o selu i istog trenutka zapazio da ima oko šesto stanovnika koji su svi do jednog Srbi.

– Ovo selo je etnički čisto.

– Pa da. I ne samo selo, celi taj okrug. Kad živiš u Kruševcu, katedrale, sinagoge i džamije su egzotika. Videćemo kako će da reaguju na tebe. Tamo u tim selima lakše možeš da naletiš na Marsovca nego na Hrvata.

A onda sam se setila da grešim. Jedna od najboljih prijateljica moje nane (očeve majke), bila je Hrvatica iz Dalmacije, Mare. Nju je jedan naočit Rasinac doveo iz Banata, gde su oboje nadničili na tuđim imanjima šezdesetih godina. Dobili su tri ćerke i on je umro. Mare ih je sama očuvala, starije dve udala, a o najmlađoj, koja je bila nesposobna, brinula do svoje smrti. Živele su u maloj kućici na vrhu sela. Bez kupatila, sa prozorima čija su dotrajala stakla vremenom zamenili najloni. Kad su došle devedesete i krv čitavog Balkana se zatrovala ratom i mržnjom, Mare je osećala da se „klima“ u selu promenila i da nije više svuda dobrodošla kao ranije. Niko nju nije dirao, nije je maltretirao, nego su ljudi jednostavno postali ogorčeni i suzdržani, poneki pijanica koji sedi na gajbi pred seoskom zadrugom dobacio bi joj:

– Vrati se kod Tuđmana!

– Jebo te Tuđman, uzvratila bi mu Mare i nastavila svojim putem.

Išla je kod žena kojima je pomagala oko kuće i imanja, a one su pomagale njoj, davale joj hranu, garderobu i sve što treba za bolesnu devojčicu. Jedna od tih žena je bila i moja nana. Mare joj je dolazila gotovo svakodnevno, uvek je sedela pored šporeta smederevca, valjda joj je jadnoj hladnoća ušla u kosti. Nikad se nije navikla na planinsku klimu i smetove snega koji su umeli da budu i dva metra visoki. Popile bi po kuvanu rakiju i smejale se glasno da odjekuje celi potok iza nanine kuće.

Firda-selo2

Sad više nisu žive. Njihovi zemljani kućerci su se urušili. Pričala sam Šararu o njima gledajući sve to iz potpuno drugačije perspektive. Za mene je Mare uvek bila naša, seoska. Ona je selu dala poseban karakter i ne mogu da zamislim to mesto bez nje. A ovaj put sam pričala o njoj kao nekoj „strankinji“ koja pripada više Šararu nego meni, iako Šarar nikad nije ni upoznao Mare. Kad posmatraš ljude kao pripadnike nacija, umesto kao pripadnike života, mesta i ljudskih srca koje su svojim postojanjem dotakli, onda sve vidiš naopako i pogrešno.

– Mare je probila led. Ti si drugi Hrvat koji će otići tamo.

Prvog dana kad smo stigli i ušli u dvorište, Ivan se zaljubio u selo.

– Hajde da živimo ovde, rekao je.

Odmah je obišao sve sokake, zavirio u šljivake i šumarke, otišao do Rasine. U narednim danima upoznao svaki pedalj sela, jer on nema mira dok ne otkrije i zadnji milimetar novog prostora u kome se nađe. Seljani su gledali iz svojih dvorišta, mislili se „Ko je ovaj nepoznat čovek?“

– ‘E l’ poznaješ ovoga?

– Ne znam kuj je. Mora da ‘e od Marine unuke čovek. Vele da je Rvat.

– Rvat?? Pa ‘e l’ ne mogade nekoga našega da nađe?

– Ćuti, dobro da nije Šiftar!

– Pa i to što kažeš. Nego mlogo daleko otišla, kuj da ju pogleda majku i oca kad ostare?

– E, a kuj će da pogleda nas? Ćuti bre tamo, ne gleda više niko nikoga.

– I to što kažeš.

Domunđavale se dve babe preko plota, gledajući u Šararovu sve sitniju siluetu kako nestaje na putu ka šumi. Taman kad je došao u vrh sela i spremio se da zakorači u divljinu, oslobođen znatiželjnih pogleda iz bašti i dvorišta, gore ispred seoske prodavnice sedeo je jedan mrga od šezdesetak godina i pio pivo.

– Dobar dan, kaže mu Šarar.

Jer u selu se svi svima javljaju.

– Ja tebe ne poznajem! odgovori mrga.

– Ne poznajem ni ja tebe, na to će Šarar.

Skrene sa svoje šumske putanje i zaputi se pravo na klupicu pored Mrge. Tu njih dvojica krenu priču, Šarar mu kaže ko je i odakle je. Ispostavi se da je Mrga bivši oficir koji je godinama radio u Puli, pa ga je moj muž obasjao kao sunce kad probije guste oblake i maglu zaborava i istopi ravnodušnost sa srca, pa iznenada oživi dane daleke mladosti i sreće. Mrgi su nakon razgovora blistale oči, poručio je Šararu da pozdravi tasta, rukovali su se, jedan je nastavio svoj put u šumu, a drugi ostao na klupici da još dugo gleda u mostiće koji povezuju seoski put i dvorišta, a ispod kojih teče reka.

Firda-selo3

O stricu Radomiru sam već pisala. To je stric mog oca. Živi u dvorištu pored našeg i svaki dan dolazi kod nas, kad dođemo na selo. Prvi je upoznao Šarara. Sipali su po jednu šljivovicu, popili na eks, a onda ga je stric poveo u svoje dvorište da mu pokaže staru kuću i imanje. U kamenom podrumu stare kuće, na zidu je visila puška.

– Ti si lovac? pita ga Šarar.

– Ma ne. To samo ako naleti neka lisica da davi kokoške i jede jaja. S vremena na vreme neki fazan i to je sve.

– Znači nije za Hrvate?

– Šta?? A neeee… nikakooo.

Obojica su prasnuli u smeh. Stric je odvrnuo česmu na buretu s rakijom i nalio im još po jednu čašu. Ostali su tamo pola sata, smejali se i pili, došli kod nas na terasu pokušavajući da prepričaju dijalog iz podruma. Stric bi se posle svake rečenice zagrcnuo od smeha i uhvatio za ono mesto ispod rebara koje ga boli nekoliko dana, od kad se okliznuo u svinjcu i ugruvao celu desnu stranu.

U slobodno vreme, stric voli da peva. Iznese razglas i karaoke na sprat nove kuće, izađe na terasu i peva Šabana. Celo selo se ori. I niko se ne buni, nikome to ne smeta. Oko sela ima toliko proplanaka i šuma i tišine, da možeš da se dereš koliko hoćeš i niko ti neće uzeti za zlo. Njima je tišina dosadila. A prekidati čoveka u pesmi, to mu dođe skoro pa gre’ota.

Stric Radomir se toliko sprijateljio sa Ivanom da ga je jednog dana zamalo pitao da mu pomogne nešto u kukuruzu, pošto ne može sam, boli ga to rebro koje je ugruvao u svinjcu. Ali tu ideju nije izneo direktno Šararu, koji bi naravno, odmah pristao, već prvom komšiji Duletu koji mu je odbrusio:

– Radomire, ti nisi čitav! Pa nije on čovek završavao fakultet da bi sad kopao po tvoje žitija!

Tu se Radomir pokolebao i odustao, ali eto dlaka je falila da Ivan Šarar zađe i u njivu, sa motikom i ašovom, iako to nikad do sad nije probao.

Kad odem u selo, ja i ne izađem iz dvorišta. Budem tamo deset dana i ne vidim nikog osim onih koji mi uđu u kuću. Takva sam bila uvek. Večito u svojim mislima, maštanjima, nezainteresovana za ljude i spoljašnji svet. Nemam pojma kako izgleda bilo koja druga ulica u selu osim one u kojoj je moja nana. Znam ukupno desetoro ljudi odande. I svi su mi rođaci. Onda dođe moj muž, sa druge strane Balkanskog poluostrva, upozna selo kao svoj džep. Upozna ljude, napije se sa njima, pozovu ga u podrume i njive. Neki su služili vojsku u Šibeniku, neki su vozili kamione po staroj Jugoslaviji, neki su imali devojku na Krku. Selo postane blago euforično kad u njega dođe Šarar.

– Mlogo dobroga muža našla Bisina stareja ćerka, svima priča strina Mika.

Videla je Ivana pre dve godine na pet minuta i to joj je bilo sasvim dovoljno da stekne mišljenje o njemu za sva vremena. Gde god stane, hvali ga u nebesa.

– Bila sam ja kod nji’ lane. Reko da vidim decu, nisam i’ videla još mali kad su bili. Ne mogado da i’ prepoznam! Ovo Bisino stareje se doteralo, lepo ki lutka, će d’ ide u grad da šeta. A muž mu veli: „’E l’ ste spremni, gospođo?“ Ijao grdna, što je dobar!!! Ovi naši baksuzi bi se ponaduvali i samo bi se mrštili. A ono našlo mlogo vaspitanoga i dobroga čoveka!

Babe u selu imaju posebnu moć da procene mladoženju. Sećam se da je jedna dalja rođaka iz Beograda htela da dovede momka kod moje nane da ga proceni. Jer nani ne bi trebalo duže od tri rečenice da donese kompletan sud o kandidatu za ženidbu.

– Mečkonja šljokoprda!

Rekla je jednom za muža svoje nećake. Ja, koja sam uvek dosta dobro razumela njen rečnik, pogledala sam je upitno. Pokazala mi je rukama da je mladoženja previše debeo i ispružila palac prema svojim ustima simulirajući natezanje flaše sa alkoholom. Mečkonja šljokoprda! Presuda je doneta. I bila je, nažalost, u pravu.

Te veštine je nasledila i strina Mika, koja mi je pričala o svojoj mladosti, danima kad se udala i rodila decu. Dok beba spava, ona je morala u njivu. Niko te u to vreme na selu nije pitao da li si se tek porodila i da li tebi treba odmor. Trudnica je do zadnjeg dana bila u njivi. A kad se dete rodi, žena se u njivu vraćala dok beba spava. Novac je bio kod svekra. Ako bi krenula u prodavnicu, morala je da mu do detalja opravda spisak za kupovinu. Onda bi došli „oni dani“ u mesecu kad je na spisku bila i „Cik-cak“ vata, pa je crvenela pred svekrom dok nabraja šta bi kupila.

Firda-selo4

Mnogo su se mučile te naše babe. Ne možemo ni da zamislimo koliko. Posebno one sa sela. Ali su znale sve to da podnesu i izbore se za svoje dostojanstvo. U tom kamenom patrijarhatu za svaki položaj se borilo od nule. Ništa nije bilo unapred dato. Nijedna sloboda, nijedno pravo. To se tokom života osvajalo. Moja nana bi govorila:

– Rađaj decu. Prečišćaj krv!

Njen odnos prema rađanju je bio duboko feministički. Žena rađa radi svog zdravlja. Ne radi potomstva, nataliteta, itd. Ona je smatrala da nas rađanje čini zdravijim i čvršćim.

I nikad me nije učila da treba da dominiram ili, ne daj bože, gazim muža.

– Budi dobra prema svojemu drugu. Ne greši dušu. Moj Živko je mene slušao celog života. Mnogo lepo smo se slagali. Slušala sam i ja njega.

Moja nana, koja je bila nepismena, učila me je ravnopravnosti i samopouzdanju. Od nje sam naučila da ženska samosvest nije nešto što treba da ugrožava muškarca. Njeni principi su bili ljubav i saosećanje. Ona je u svom patrijarhalnom svemiru izgradila sebi pijedestal ravnopravnosti i platformu sa koje se njen glas uvažava i čuje, a da pritom nijednog trenutka nije poželela da sa tog pijedestala vlada i pokorava. Muža je uvek zvala drug.

– Poštuj svoga druga. I on tebe mora da poštuje.

Naše pretkinje sa sela su velemajstori životne borbe, koja nije bila borba za goli opstanak, ali ni borba za pobedu. To je uvek bila borba za suživot i uzajamno poštovanje. I zato one bolje nego iko znaju da cene dobrog muškarca, dobrog muža, dobrog druga. Kad naiđu na takvog, pričaju o njemu svuda, da se glas proširi, da dođe do onih loših, pa se možda i oni malo promene.

U selu moje nane, Ivan Šarar je procenjen kao dobar muž. I ta priča sad živi. Vole ga one babe što se domunđavaju preko plota. Vole ga oni pred zadrugom što piju pivo i što su terali našu Mare kod Tuđmana. Voli ga stric Radomir, vole ga moji roditelji. Volim ga i ja. Ja ga volim najviše. Jer ume da uđe u malo, nepoznato, zatvoreno selo, kao potpuni stranac i da za deset dana postane duša i maskota sela. Kad krenemo nazad za Rijeku, sa gepekom punim ajvara i kajmaka, svi mašu za nama kao da im taj auto odvozi mladost, uspomene, devojke sa Krka i onu jadnu Mare prema kojoj je trebalo da svi zajedno budemo mnogo mnogo bolji.

Komentari